Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

Луна Ћеловић БЕОГРАД

— Лаку ноћ Петровићу....

— Лаку ноћ, пријатељи... ЈшкКа Сејомје — Хвала на дочеку. ВЕОСРАО

— Хвала вам на посети.

На пољу се спремаше бурна јесења ноћ. Ветар са хладним капљицама кишним поче ударати у прозоре... Беше густа помрчина. Тек по кад када, после грмљавине, из далека засену по који пут муња. Бесни ветар играше се са старим грањем у башти Петровићевој, савијајући га час тамо, час амо, а опало лишће шуштало је ношено кроз ваздух....

— Баш еам погрешио — рече Петровић — што не зауставих госте, да код мене преноће....

— Ох, слатки отац, ала се ја плашим — рече

мали Милорад — погледајте на прозор, како је на пољу страшно. Слатки отац, дајте ми руку, да вас пољубим. Ала је на пољу страшно.... Где је мајка 2

Отац, зовите мајку.....

— Емилио,....

— Емилио, где си2....

— Ево ме, Јово, — одговори гђа Петровићка. из друге собе.....

— Ходи амо, тражите Милорад, мети га у кревет, дете је уморно, хоће да спава.

— Ево ме, шта јег

— Да ли су затворена врата и прозори на ходнику 2

— Та јесмо ли заједно ишли те обишли, све је у реду. Но шта је вечерас пало теби на памет да питаш 2..:.

— Управо ништа. Милорад се знаш плаши, па и ја онако нехотице запитах....