Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

50 Е

рукама. често играју. Па опет газа то сви познају. Докле он пролази кроз ходник, сваки радпоред кога, прође, застане мало у раду, и НЕ се о будав, поздравља га с речима: — „непогода се јавља“.

„Нек' је са срећом!“ одговор је сваком.

Сви који га сусретну, носачи и турачи колица предусретају га са том жалосном реченицом: —- „непогода се јавља“.

„Непогода“ допета беше у јеку. И сви ти људи, што овуда тако мирно тамо амо иду, што копају, што колица гурају, тако су близу сигурној смрти, као п деликвенти (влочинци) над којима је већ изречена смртна пресуда. Ваздух овај, што им груди притиска, што му задах осећају, што им обмотач од жице на њиховим лампама црвено усијава, што тера пламен у лампш да високо лиже у вис, то је дах с оне стране гроба мрачног, дах самрти. Једна, само слободна искра, па су сви ти, који ту сад живе, покојни, п стотине удовица и нејаке сирочади закукало би горе над њихним главама. У девијевим лампама поред њих еукти и бљешти се пламен, а стељак (Фитиљ) у њему изгледа -усијан, као усијано парче угљена. Пламен у лампи, то је пламен смрти, затворен само ре шетком од жице. Жица је такође црвено усијана, но ипак за то држи пламенога духа у шкрипу, као Соломунов претен демона.

ИМ при свем том, иду радници мирно тамо амо по овој самртној кући иу близини грозног анђела смрти обављају свој посао, као и