Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

41

Ручак се сврши. Кнез поче молити светитеља, да му да благослов за рат. Сергије се замисли: на лицу његовом виђаше се дубока жалост...

—_ (че свети — благослови — помоли се Богу за нас, понови кнез.

Сергије подиже на њега своје — пуне туге и жалости очи.

— Кнеже! нек те мимоиђе ова чаша, тихо рече он.

— Не како ја хоћу, но како он хоће, одговори кнез истим текстом из св. јеванђеља.

Старац тужно климну главом.

— Он... несрећни Мамај, — чињаше се, као да сам собом разговараше Сергије.

— Тако је оче, то је његова воља.

— Његова... Поштовати га и обдаривати... Господ ће видети твоје смирење и узвисићете, а његову необуздану јарост обориће.

— Оче! изнова проговори Димитрије, — ја сам тако урадио, и он ипак јури на ме бесно.

— Нека буде воља Божија!

Старац заповеди те се донесе каленица са освећеном водом, покропи Димитрија и његову дружину...

Димитрије баци свој поглед на Пресвета и Ослабу, који ту стојаху, и пажљиво гледаху шта се око њих збива. Учини се, као да се на њиховом лицу опази нека ведрина, нека румен, а јасне очи почеше јаче светлити, и чисто нао да оживеше. Да ли су они туговали за својом прошлошћу, или о том, да насу у стању издржати борбу са оваком усамљеношћу и живи се закопати у ћелијама: нико није могао погодити шта они мисле, — али је кнез видео, њему је само срце његово казало да вешто има, што узбуђује и покреће дух ова два млада духовника.