Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.

заволели ова два прекрасна младића, да им тешко и тужно беше ес њима растати се.

Очи старца Сергија беху пуне суза, кад се окрете младим скимницима, и прашташе се с њима топлим речима а узбуђеним гласом:

— Мир вам, вазљубљена браћо моја Пресвете и Ослабе!.. Да се не поколеба срце ваше, да не ослади ваше јунаштво у светом боју... Пострадајте браћо моја, као врли војници Христови: Амин.

— Амин! понови сво братетво.

— Амин! амин! амин! с узбуђењем кликнуше кнежеви.

Војска се креће из Москве, и полази у бој.

Јутром 20 Августа, 1880 год. Москва је испраћала своје ратнике у крвави бој противу „безбожног“ Мамаја. У то време, Москва не беше оно, шуо је доцније постала 1380 год. она није још била „срцем Русије“. Шта више, она није смела ни помишљати о таком громком и почасном називу. У то време још не беше ни „Русије“, није било шта више ни такове речи, већ је било налик на ту реч, којом се обично означавао појам о руској земљи; али је та реч носила у себи клицу будућег величија, славе и силе. Та је реч „Русија“ „сва Русија“. Ова се реч не узимаше у државном нити пак политичком смислу, већ у народном.

Подпојмом „сва Русија“, разумевао се сав народ; и Никита, и Добрињка, Карпи и Исидори, Митјаји и Мињаји Рогвололушки и Јарополушки и Доброгњевушки и Верхославушки, — све ове риђе русе браде, босе, голе и распојасе, које су живеле као пастири, ловци, орачи и копачи, а где што и као четници, и које су певале „величања