Mamajevo razbojište ili Bitka na Kulikovom polju između Rusa i Tatara : istorijska priča iz 1880 god.
п
Боброк скиде руке елица и ману главом, као да би хтео да стресе сузе које су му низ зажарене образе текле.
— Господине кнеже! рече тихо Боброк: — теби ћу једином казати оно што видох и чух; али ти никоме не казуј.. .. Једно је моје виђење теби на велику радост и утеху, — а друго — на велику жалост и тугу.
Кнез приложи руку к срцу, а очи подиже горе тамноме небу.
— Причај ми све, тек дишући, тихо рече кнез.
— Припавши земљи, такође полагано поче говорити Боброк, чух, да она горко и страшно плаче. С једне стране чује се, како жена — мати, плаче и горко јадикује за својом децем, С друге стране чух, како девојка ужи и плаче... У многим сам биткама био, много сам предзнаменовања видео и испитао, — ја њих добро знам: надај се кнеже на милост божију, ти ћеш победити татаре, али ће твоја војска грдно пострадати, — од мача непријатељског, много ће је пасти на бојном пољу...
Горко се заплака велики кнез кад ово чу; он прилеже на гриву свог брзог коња и чисто у души опажаше, да иверни коњ његов дели с њиме ову тугу. Паметни коњ полагано зарза — окрећући кнезу своју лепу главу.
Но велики кнез није дуго плакао. Он се исправи на седлу и прекрсти се. |
— Како јећБогу угодно, онако нек буде! Његовој се вољи не могу противити.
Он загрли Боброка и пољуби га. „Од сада ћеш бити мој друг и саветодавац,“ у узбуђености рече велики кнез,
— Господине кнеже! још једном рече Боброк: Никоме у војсци не говори о овоме виђењу, јер може у војсци дух ослабити.... Призови у помоћ Бога и свету Богородицу, великог чудотворца Петра и све свете печерске угод-