Među svojima : roman

МЕЂУ СВОЈИМА = 137

изјада некоме... А ако не знаг... Шта2... Осмех= нуће се и неће веровати. Ништа више.

Кад дошао кући, затекао је саму, у соби. Седи поред прозора. Поднимила се, прислонила уза зид... Сетна, забринута... Није ни чула кад је уљегао и кад јој се приближио... „Све зна“, помисли поп у себи... И одмах хтеде да се врати... Она се, као случајно, окрену. Погледа га. Дуго боленула у њега немо, ћутећи. Као да га не познаје. Напослетку превуче руком преко чела, као да заглађује косу. Подиже се.

— Зар ти, бабог — запита полугласно.

— ја сам, шћери, ја, — одговори поп мирно, па приступи и пољуби је у чело. -— Чекаш. ли на Милу 2 — запита мекше, милујући је.

— (Сад ће и он доћи, — одговори она осврћући се према прозору.

Поп прође по соби.

— Хм... Сад се нешто и сувише задржава, мукло прогунђа. — Вавијек закашњава.

— Слаб је нешто, немиран... Потребне су му шетње, — одговори она благо, бранећи.

Поп се као окоси.

= Али ми се не свиђа што шета са Десанком. Зар не може сам2...

— "Она пуно чита... — опет ће Даринка меко и опет се примаче прозору да види иде ли јој. Боље с њом, него у механи са каквим дућанџијом.

Поп умало не узвикну од радости. Сам пред собом не зна љуцки да брани сина, а како ли га орани она!... Она, која га познаје боље него ико!... Наједанпут осети неку чудну потребу, да сам напада Милу. Немилосно да напада, само да може слушати обрану њезину, јаку, паметну одбрану лица које воли. И њему тад би лакше.

Оставши сама, Даринка седе код прозора...“ Дакле зна и он, отац2.. И свет знар.. А она-мислила, да нико ништа приметио није, да нико ништа не зна осим ње... За чудо, одмах, при првом сусрету са Десанком, као да је слутила да ће ради