Među svojima : roman

СВЕТОЗАР ЋОРОВИЋ

| сл

а чека да му се јави. Жели да га позове. Чак се свраћао и учитељу и налазио га код пчелињака. или код зечева... Љутио се, криво му било, — ни сам не зна зашто, — гледајући како мирно ради свој посао, не обзирући се много на кћер ни на њезине госте. Куша да га“увуче у разговор. да Десанку није питао, надајући се да ће је он први поменути. Надао се чак да ће учитељ споменути и Котура. Казаће можда колико је гадан и одвратан... Колико би се обрадовао кад би то чуо!. А, као за инад, учитељ избегавао сваки разговор. Био некако мрзовољан, сетан. Једино се потужио како му неко отерао или убио славуја, те сад нема. више да запева и да га разгали... Затим одмах, говорећи како има посла, одлазио даље. Милу остављао сама са оном мрском живином.

=— Нема друге, него ћу потражити Десанку, најпосле одлучи Миле и пође у школу. Да барем узмем књиге које јој давно дадох на читање, а није

вратила, — прошапта као правдајући се сам пред собом. |

Нашао. је у предсобљу. Пребира и рат Па некакве хаљине, крпе, разгледајући их, слажући

једну на- другу.. Опазивши га, као да их хтеде сакрити или одбацити. Затим се брзо исправи, сапучи распучену блузу на прсима и пружи му руку.

— Добро дошли.

Он прихвати руку, стегну је. И за час заборави на све прекоре које толико дана смишљао и којима је хтео обасути. Промуца некако меко, као постиђено:

— Откад вас нисам видио!

— Мило ми је што сте дошли, — мерно му рече она, — да барем понесете оне књиге са собом... Опростите, што нисам прије вратила... Ено их на столу...

— Зар јој баш ништа друго није могло да пане на ум него књиге2.. Зашто да их одмах спомиње. Као да је он само због књига дошао! (Ваборави, да је и сам себи казао, како због књига свраћа!)