Među svojima : roman

= МЕЂУ СВОЈИМА

сл Испрати га неколико, корака, до близу капије... Миле застаде мало, размисли. И, одлучно узмахнувши главом, убрза корак и окрену њезиним сокаком. — Хоћу ли је виђети 2... Гдје ли је сад>

Поче издаљега да гледа, да пази: чека лиг... Иде, а све немирнији... Час пође хитро као да би у једном кроку да се докопа баште, час као да се рез и почне се гегати. Примакнувши се близу

зазину и као да хтеде да узвикне, поздрави...

= Шта 2...

Ни сад је нема... Никога нема... Башта празна, пуста... И ђулбехар као да то зна, па опустио ките до земље. Опет се подиже на- прсте, погледа боље.

— Нико...

Обори главу и журно пође кући.

ТХ.

Одупревши се леђима о чекмеџу а рукама о: колена, дуго је газда Михо гледао за Милом, кад му изишао из магазе. Мало издигнуте главе, са полуотвореним устима, на чијим се крајевима белила пена, као да смишљао: какву би погрду да избаци, крупну, најстрашнију. И не проговори ништа... У српби, у бесу, ништа није могао смислити, ни цигле речи, нарочито речи, која би могла да погоди, утуче. ЈБутит и огорчен сам на сеи на свакога, не знајући шта би друго, окрену се и погледа по: магази. Опази једног од слуга, ситног кривоустог дечка, како се прислонио уз високе наслаге чохе и блесаво га гледа. Приступи му, прихвати за прса и мало продрмуса.

' — Нисам међед!... Шта бленеш у мег дрекну силовито.

Поче грдити и остале. Пребацивао им како су лени, туњави, нерадише... Указа на прашину по тезги, на неочишћен под, на отпатке конопаца који запињали за ноге. Изгрди, испсова немилице, не: