Milton i Njegoš : ogledi o našim kulturnim dodirima sa Englezima

Карлајл могао бити Кнежевићу за човека, Бакл за историју, то му је Херберт Спенсер био за живот уопште као теоретичар еволуције и систематичар научнога знања својега времена. Савременик и пријатељ Дарвина и Хакслија, Спенсер је учењем о непознатом као основи васионе, с једне стране, и о општој еволуцији као првом закону природе, с друге, покушао везати два света у један. Он је дао научно залеђе вери у прогрес, која је главна карактеристика научнога духа деветнаестога века. Схвативши живот као непрекидно прилагођавање унутрашњег на спољашње односе он је прокламовао веру у савршено прилагођавање као нужан завршетак непрекиднога процеса и то назвао савршеном срећом. Полазећи од егоизма и алтруизма као основних покретача људских он је остварење моралног идеала видео у егоизму који би у алтрузму нашао своје остварење. Ако га ми данас знамо у првом реду као васпитача и творца социологије као науке, Кнежевићу је Спенсер дао општу идеју развића и учење о еволуцији као прелазу од хомогеног ка хетерогеном, које је Кнежевић применио у пуној мери на историју.

Утицај енглеске мисли на Кнежевића то је утицај једног благог поднебља које омогућује развој. Много је код њега приметнија општа атмосфера те мисли, него њене појединости, које су разумљиве у општем склопу његових идеја човека и историје и у њему често добијале други смисао и имале другу функцију. Он је ишао за једном општом идејом историје која би се заснивала на општој идеји о свету, била у складу са светом и опет пружала маха људској личности да дође до своје пуне мере. Кнежевић верује у унапред одређене законе по којима се дешава процес историје. Он верује у ред по којем је најопштије првобитно а појединачно најдоцније, За њега свет иде од општег ка појединачном да би преко диференцијације ушао у последњу фазу, коју он назива пропор-

7%