Mladi borac

ДАНИ КОНГРЕСА

Велики, славни, незаборавни дани. После три и nb године надчовечанских мука и патњи, кроз љуте окршаје, са стооруко надмоlнним окупатором и његовим домаћим помагачима, кроз тамнице, логоре, стратишта и смрт, корача поносно младо поколење Србије на свој I Конгрес у ослобођеном Београду. Одјекнуло је то као заветни зов«, као бојни поклич, позив на нове напоре, нова прегнуЈ=>а. Испунила су се радошћу срца свих младих. Туробни октобар пропевао је снагом пролетњег маја. И почело је У Јабланици, Топлици, Мачви, Космају, Шумадији и Војводини, на фронту и у позадини, у бригадама наше војске, омладина се спремала, омладина се такмичила; ко ■Це више да уништи непријатеља, ко е више да научи о нашој борби, ко Ке више да допринесе наоружању и помоКи нашој војсци. Громогласно ура проламало се у јеку најжешФих окршаја из сложних омладинских грла у славу I Конгреса. »Овај рафал за I Конгрес« надјачавао је паклену ватру борбе, глас омладинца пушкомитраљесца XIII српске бригаде, И јаче него икад непријатељ је осетио снагу удараца наше војске. Ваљали су се лешеви немачких фашистичких зликоваца по брдима и пољима Србије, по улицама намученог херојсКог Београда. Летели су у ваздух возови, мостови и пруге. На својим зборним местима делегати I Конгреса организовали су курсеве за изучавање историје народно-ослободилачке борбе. Путовали смо возовима, камионима, колима, коњима и пешице. Испратила нас je Србија вечна непобедива, слободарска Србијз. Смешили су се њени пропланци и брда под среХним сунцем слободе, Махала нам је шумом застава, славолука, транспарената. Суморно су Кутале хумке палих другова расуте по њеним брежуљцима, ливадама, крај путева и друмова, опомињуНи нас да крваво стечену слободу волимо, бранимо, као што су је они волели, бранили и, певајуКи, гинули за њу. Дочекао нас је Београд искрвављен, изранављен, али усправан, наш, Титов партизнски Београд, на чијим смо улицама још 1941 Кроз цеви наших револвера излили гнев и срџбу према мрским поробљивачима и издајицама. Оживеле су порушене улице, забрујали су тргови и скверози. Излила се на њих шумна река младости. Заорила се громка победна песма и као да је сваки камен калдрме драге заједно с нама шапутао топло: ~Тито, Тито, партизани!« У некадашњем злогласном затвору Специјалне полиције у Ђушиној улици станују делегати I Конгреса антифашистичке омладине Србије. Ту где су некада џелати српског народа зверски мучили на хиљаде младих родољуба, ту где су се некад могли чути само јауци и крици, ту на рушевинама тираније и ропства омладина је саградила дом своје највеКе радости. Заиста симболично, И нехотице човек се потсеКа на песникове стихове: »Ми смо дбца збиље, ми зидамо дворе. рушимо Бастиље!« Данас се ту ори песма, неуморно свирају хармонике и вије омиљено Козарачко коло, шарено коло братства и јединства у дивним народним ношњама Шумадије, Топлице, Јабланице, Космаја и Подриња помешане са унифор-

мама бораца славних пролетерских јединица. По собама озбиљна лица, групице делегата дискутују о свом иступу на Конгресу. Али има нешто свима заједничко. Питање што се чита у очима, лебди на уснема сваког делегата, питање од кога крв брже струји жилама, срце бурније куца, питање: »Да ли Кемо видети Тита?« И дошло је... Неодољиво, незадрживо, урагански, двораном се проламало: »Тито, Тито!« Реч која садржи све; борбу, радост, сузе, патње, бол, победу, слободу. Ту је пред нама на 4,5, 10, 15 метара он, наш Тито, мили, рођени, кормилар нашег бојног брода што се зове НОВ, он »ваш ужас, он, наши заносни јуриши«. Човек баш као и ми, са плавим првозрачњ очима из којих струји бескрајн-з доброта и човечност. И ето га на говорници, смеши се, маше нам руком да cthluSmo узбуђење, говори нам речи признања, одређује задатке, топло, благо, очински. Дуго се није могла утишати бура после његових речи, дуго се још двораном проламало заносно »Тито, Тито«. Био је то најбољи одговор на задатке које нам је он поставио, јер Тито је значило извршиКемо, јер Тито је значило издржаКемо, јер Тито је значило победиКемо. И заиста то се потврдило током читавог конгреса. Омладина свесна својих права, али и својих дужности проговорила је одлучно, јасно и мушки. Ређали су се говорници, претставници свих покрајина Србије, претставници бригада Народно-ослободилачке војске, проговорили су и наши најмлаКи пионири. Кроз све гозоре, кроз све реферате, провејавао је борбени дух, дух одлучности да се иде до краја, до коначне победе »На Берлин, на Берлин« грмело је хиљаде гласова као из једног грла »Све за фронт, сви на фронт« орило се као ехо првога. Било је дирљиво слушати са колико су топлине поздрављени претставници братских федералних јединица, са колико су топлине поздрављени претставници савезничких делегација и претставници братске, нове, отечествено фронтовске Бугарске. »Нико нам никад моКи да разруши у крви

сковано братство и јединство наших народа« заветовало се младо поколење Србије и да би на видан начин манифестовалз ту своју решеност, предложило је да се организује међуокружно такмичење у noMO'Kn осталим покрајинама Југославије теже пострадалим од рата, што је Конгрес одушевљено прихватио. »ПомоРи ■Кемо и учвршКивати нашу народну власт, помоКи Кемо спровођење у живот одлука I Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије« понављали су скоро са државничком мудрошКу млади говорници. »Другови, то слободно можете за себе реКи, да сте ви прва млада генерација у Историји српског народа чије је жеље остварила њена прва права народна власт« рекао је друг Рато ДугоњиК, док се дворана проламала одушевљеним повицима »скупштина, скупштина, АВНОЈ, ABHOJ.« Резолуција конгреса коia је при крају једнодушно примљена најбоље потврђује колико је омладина Србије правилно схватила своју улогу у напорима што бржег победоносног окончањ-а рата своју улогу у изградњи своје напаКене домовине. И када је хиљаде делегата, у завршном свечаном делу, у ставу мирно отпевало »Хеј Славени« личило је то на заклетву да Ке се све оно, што је I Конгрес псставио пред младу генерацију Србије у потпуности извршити. ВраКамо се возовима, камионима, колима, коњима и пешице. ИспраКа нас Београд »вечити патриотски Београд«. Маше нам шумом застава, славолука, тоанспарената, Тутњи калдрма, маршује ТреКи пролетерски батаљон, »Оштро гази« одјек.ује команда. »Пролетеои« чује се сложно из стотине грла. ВраКамо се на фронт, тамо где се још умире за слободу, да још упорније, још јаче ударимо по непријатељу. То смо обе Кали неАЈем Конгресу. Враћамо се у Црну Траву, Пусту Реку, Јабланицу и Топлицу, Шумадију, Космај, Мачву и Војводину, да још јаче, још упорније радимо на обнови и подизању наше земље. То смо обе Кали нашем Конгресу.

Са слкком Иве-Лоле Рибара ишла је омладина Србије на свој конгрес

МЛАДИ БОРАЦ

Број 13