Mladi borac

НАШЕ ПРИРЕДБЕ СА СТАРОГ РЕПЕРТОАРА

„Нозориште „Београд' 1 приређује 25 феоруара у дворанн „Правног факултета" на захтсв публике, по четврти пут урнебесну комедију у три чина: „НЕСУЂЕНИ ЗЕТОВИ". Редитељ: Часлав Стојановић; лица .. • итд." Да слова на плакати нису толико крупна и датум тако истакнут, човек би у неверици протрљао очи и почео поново да чита, или би просто поверовао да је случајно наишао на један заостали „културни споменик" из несрећног доба окупације. На овој плакати, истина, испуштено је. име писца „урнебесне комедије", али је оно и без тога довољно познато београдској публици. Аутор дела је Славомир Настасијевић, писац непризнат и готово непознат нашој јавности пре рата, и „прослављени српски комедиограф" из времена окупације, Настасијевић је пре рата спадао заиста у несрећне писце. И поред своје „урнебесне" духовнтости и можда баш због ње, његове комедије никако нису успевале да се пробију на неку иоле угледнију београдску позорницу. Довитљиви писац се ипак некако снашао. Користећи свој положај наставника он је међу својим ђацнма организовао једну трупу, која је својнм приредбама имала углавном да популарише његову „уметпост“. Тако су, уз велике личне напоре аутора, нека његова дела још пре рата угледала света. Алн то је био само рђав почетак, Када је дошла окупација Настаснјевићу се одједном широко „осмехнула срећа“. Његов брат постаје одједном директор београдске опере, његове комедије пењу се одједном на репертоар „Народног позорншта", његово име улази одједном у ред највећих имена „обновљене,

национализоване уметности српске" (уметности Јонића и Велмар-Јанковића). Настасијевићеве комедије, „Несуђени зетови" и „Женидба Павла Аламуње", деле славу чувених ратних комедија „Минута после десет“ и „Вита-Мине“. Оне не силазе са репертоара „Централе за хумор", „Разбибриге" и других „смешних" позоришта, која су Немци тако ревносно подупирали, покушавајући да кроз њихов вашарски и циркуски хумор затупе наш свет, привикну га да се идиотски смеје над својом сопственом пропашћу. „Ново Време" је одушевљено поздрављало велике књижевне успехе младог комедиографа, истицало његов снажан таленат, његову оригиналност. И заиста у Настасијевићевим комедијама срећемо се са једним хумором, који се јасно издваја од свега онога са чим смо навикли да се срећемо у овоме роду књижевности, бар у делима бољих писаца. Главни елементи његовог хумора су двосмислени шатровачки изрази, рнтање, кљување, боксовање и обично кловновско кревељење, Писац је такав љубитељ вицева и шале да ће често за љубав једног баналног вица, који му је пао на памет, убацити и читаву сцену без икакве везе са самом радњом комада. Но манимо се неактуелних књижевних анализа. Поставимо боље једно актуелно и занимљиво питање, шта је мислила управа позоришта „Београд", постављајућч данас поново на сцену Настасијевићеве „Несуђене зетове", Мислила је, свакако, да би било врло уносно створити једну нову „Разбибрнгу", али је заборавила да је време „Разбибрнга" за навек сахрањено и да данас једној јавној приредби не треба и не сме да буде једини циљ да напуни џепове приређивача. Н.

Песма ударника

Весела ce лесма ори, Крепка иладост снажно збори. Омладино, села, града,. Прнхвати се новог рада. Домовина на рад зове Своје кћери и синове ; Неуморнп снаге младе На све стране дижу, граде, ]ечи песма ударника С Црног Врха и Рудника. Срећна биће домовина, Кад је гради омладина.

Р, РИСТИЋ

Томаш из „Тандине банде“

ЈОВАН ПОПОВИЋ

Смелим налетом, Прва пролетерска бригада се сручила од Скендер-Вакуфа на Котор-Варош. Tpeha Крајишка је имала да у исто време нападне са супротне стране. Но, магла, суснежица и непроходни иутеви Крајишка бригада није стигла. У тој неизвесности, ббрци Прве пролетерске су ипак јуришали. Одасвуд се ковитлала магла, бункере разазнајеш ио паљби. Наше јединице су се кидале и губиле, у неизвесности јесу ли пред њима наиги или непријатељи. Но Паклени концерт пушака, митраљеза, бацача и бомби изазвао је ефекат сви борци су се -нашли у Котор-Вароши. Немци су побегли с тенковима, усташе су скакале у реку и падале у руке наших. Био је отворен пут за Средњу Босну, четничке банде су луњале као чопори паса без господара, а свугде се распиривао стари жар ослободилацке борбе под угарком ... Силазио сам на коњу из прљавог планинског седа, из чије је једне кућице синоћ штаб давао наређења и очекивао извештаје. Са суморних, снежних ррхова н блатних падина отварао се поглед на умиљату долину, на беле градске куће што су се, разбацане као нека птичја гнезда, а ипак збијене у неколико редова, низале дуж сребрне речице у вкшеструку ниску. Магла се дизала у прамењу, сунце је провиривало кроз пропланке неба, а доле нежно зелено 'клијање у прве децембарске дане, Био је други децембћр 1942 године. Дрвени иост је потмуло тутњао под копитама мога коњичка а река се блескала, одразујући трепераво и расплинуто и дрвени мост, и оближње куће, и пропланке неба. Негде около су одјекивале детонације то наши око града пробају заплењено оружје н. муницију. Из првих кућа чуо сам неку кукњаву. Гомила јадно обучене деце тискала се око врата и кукала заједно са неким хенаиа. Пришао сам да видим шта је. Жене су, кука|ући и смешећи се пријатељски на

смену, нспричале како им је синоћ погинуо домаћин од залуталог метка. „Алн су зато усташе и швабе побегле“, рекао сам махннално као утеху. ~Јесу, дабогда се никад више не вратилиГ', рекла је жена са покретом заклињања. Стигао је младић, витак, у новој униформи тек скинутој с немачког официра, ужурбан и озарен. Жене су га погледале као неко привиђење и запрепашћено, радосно викнуле: „ФеридГ' Био је то нови командант места, Которварошанин, који је досад ишао с брнгадом као терена. Честитао сам му, он се насмешио, и ужурбано рекао: „Само сам на пет минута навратио до куће, чека ме огроман посао.“ Но, ма колико се журио, споро је напредовао, јер су га стално заустављали варошани, загледајући га с дивљењем, грлећи га са сузама у очима; „Та јеси ли жив? А усташе су рекле да је прошле зиме читав ваш одред уништен! Иако још потиштен од синоћне изненадне и жестоке борбе, цео град је био некако свечано нарогушен и узбуђен. После читаве године усташко-немачке владавине, одједном су пали с неба не прошлогодишњи партизани, него читава једна бригада, која пред собом руши све. Из кућа су, испрва скривени, измилели мршави радници, пуначки бели грађани с фесом на збуњеном лицу, узбуђене девојке, строге патријархалне жене и покривене муслиманске старице, Једино на лицу ових се није видело оно помешано осећање радости и забринутости: Је ли то истина? Ослобођени смо? А хоће ли то остати? Између још плашљиво узбуђених варошана промичу борци у расположењу обичном после заузимања градова, застајкују за час колоне, тутње кола са ратним пленом, тандрчу митраљези и бацачи на малим коњима и Јашу, клатећи се, синоћни рањеници, У неком великом дворишту наши прегледају плен. На гомилама леже гранате, бомбе ‘и мине, топови, митраљези и пушке. У тој хрпи спазио сам три симпатичне, ведре појаве, мало помодреле од зиме, блатњаве, неиспаване, али озарене. Махнуо сам им у пролазу. Млади политком Мирко и командант крагујевачког батаљона Мома одмахнули су ми, као да скромно одбијају честитку на успеху. Поред њих је стајао, пребирајући по муницији, млад партизан сав обасјан поносом, Томаш, који ie синоћ лнквидирао један усташки бункер. Тек што сам одмакао од симпатичне тројке и ушао у једну зграду, где су другови прегледали заплењене архиве, одјекнула је јака детонација из сред

града. Је ли то неко случајно опалио из топа усред града, или су Немцн дошлн нз Бањалуке тенковнма? После неколико минута пронела се вест: Томаш је изгубио руку и Мирко је рањен! Нашао сам се у истом „одељењу' с Мирком. И поред болова, могао сам да се крећем и једним оком сам завиривао у сва „одељења", у све те убоге собице, које би биле испуњене страховитим патњама да их не зари ведрина наших бораца. Мирко није могао да се креће, нога му се гнојила. Било му је криво што је остао ван свога батаљона, који сад гони непријатеља, но пошто је већ тако, упуштао се са мном у дуге, живе дискусије о свим питањима, која су га занимала, а с којима сад има више времена да се бави. Интелигентан младнћ, тек изишао из гимназиске клупе, он се у борби изграђивао зачуђујућом брзином, У тим дискусијама узнмала је постепено учешће читава соба, и кад ои ко страни ушао у одељење „средње тешких", помислио би да је то кружок за теориску изградњу, а не покретна болница по убогим кућама. Једно вече, после целог дана покрета, лежао сам поред Мирка. Ватра је пуцкетала у пећи, на прозоре се хватала магла, другарице су опрезно корачале међу нама, полегалим по поду, казујући свакоме по лепу реч, указујући свакоме по неку услугу. С Moje друге стране тихо је јечао један млади Крајишник. Сви су већ позаспали, сем оних, којима ране нису давале. По лицима је поигравао одблесак- ватре, по зидовима су се ковитлале гротескне сенке. Зденка ми је променила завој на оку а онда чучнула крај ватре затворивши очи. ББено лепо, детиње лнце, оживљавано стално друкчијим отсјајем, било је снено и изазивало слике из детињства или -сањарије из младости. Мирко ми је причао, тихим гласом, уз пуцкетање суварака: „Нисам ти још причао о Тандиној банди и о њеном "крају. Волео бих кад бих могао то да опишем, али тн би то боље умео. Не, знам шта ћеш рећн. зашто ја не покушам, је ли? Можда. Али свеједно, испричаћу ти некако ми је сад као пред очима... Сећаш се како се ширио устанак у Србиј'и. На све страКе је буктало, као да је неки тајанствени глас посвуда палио пожаре. Комунисти су свугде били први, но читав народ се одазвао. Ја сам био у крагујевачком одреду. Сваки нови успех у борби повећавао је наше редове, Прилазили су нам чак и неки, којима се не бисмо надали. Баш о томе сам хтео да ти причам.

(Наставиће се)

ЕВО СЛОБОДЕ

Махни косои, друже косачу, н покосн коров и бштру драчу! Преори поља, вриједни орачу, и изори жиле што спутавају род! Махни широком руком, сијачу, и засиј њиве житом једрим, да никне здрави плод под сунцем ведрим, под сунцем слободе, за наше народе! Видицн су наши свијет препун среће, ширине су радост и прољеће, што земљу у рухо смијеха облачи, у сјај топлог сунца што по љо/ зрачи. Махни косачу, упри орачу, проспи по браздама сјеме, сијачу, Ево слободе.

ЈУНУС МЕЂЕДОВИЋ

АНКЕТА

Када треба решити које важно питање, онда се оно никада не решава на пречац. Питају се за мишљење и други људи, расматрају се и њихова гледишта на ствар, једном речју, сви они којих се то макар и cauo посредно тиче учествују својим мишљењем, предлозима или гледиштима у самом решавању питања. Прикупљајући и разгледајући ту множину разних облика решења, иного се лакше долази до правилног закључка. Такав се поступак назива АНКЕТА. Ми се налазимо данас пред великим и тешким задацима. Намећу се питања, проблеми; траже се решења. И да би се омогућило заједничко решавање задатака, да би се на неки начин добио поглед и схватања најширих наших омладинских маса, „Млади борац ‘‘ упућује питање свим омладинциша и омладинкама. КАКВИ ТРЕБА ДА БУДЕМО У ПОЗАДИНИ, ДА БИСМО МОГЛИ СТАТИ У ИСТИ РЕД СА ДРУГОВИМА НА ФРОНТУ? Ми бисмо хтели, да овим путем, ступајући у непосредан додир са вама, чујемо ваше мишљење, видимо ваше предлоге. Сви смо ми повезани у Јединственом НО фронту, сви смо ми велика народна армија која треба и мора увек бити на најотсуднијим местима наше изградње. И да бисмо могли што потпуније одговорити свим задацима, који се пред нас постављају, треба да чујемо шта сваки појединац о томе мисли. Сваки посебице треба да да свој одговор. Све чињенице о раду, о начинима рада, о правцу итр., поред своје директивне садржине пружају и једаа самокритички пут за исправљање погрешних ставова, схватања, па можда а читавих акција. Не треба никад допустити да се застане у раду, да се задовољи са постигнутим резултатима. Увек се треба упитати: да ли се /е могло, ко/им путем и како допринети још више заједничкој ствари. Ми сви знамо да победа не долази caua од себе. Ко хоће да победи тај мора напрегнути све сво/е снаге, искористити све резерве и све могућности. Зато и „Млади борац “ упућује питање целој омладини Србије: какви треба да будемо у позапини, какав треба да буде наш рад, какав наш став, какав напор треба уложити, којим начином треба радити, како постићи боље резултате, како премашити јучерашњицу, како сутра надмашити данашњицу ... какви треба да будемо да бисмо могли стати у исти ред са друговима n а фронту. Како, којим путем најбоље тај задатак испунити, на који начин иајпотпуније одговорити постављеној дужности то /е и циљ наше АНКЕТЕ. Одговори, које ће омладинци давати, не тре ба да буду дугачки. Одговор треба да буде жив, јасан и садржајан; кроз њега омладинац мора сам, лично, да својим речима и својом мишљу проговори и предложи. Сваки одговор треба потписати пуним именом и адресом, а најбољи одговори ће се објавити.

Бррј 19

М JIA ДII БОРАЦ

7