Moj život i rad

Одавно ми је изгледало да су страни аутомобили имали делове мање и боље од свега што смо ми у Америци нзрађивали. 1905. присуствовао сам аутомобилским тркама у Палм Бичу, на Флориди. Десио се велики несрећан случај, и једна француска кола бише скрхана. После несрећног случаја, узео сам једну шипку од вентила утеривача сломљених кола. Била је врло лака и врло јака. Хтео сам знати од чега је била начињена. Нико ме није могао обавестити. Пружих је моме техничком помагачу; „Нађите ми од чега је ово направљено, рекох му; од ове материје треба да правимо аугомобиле“. Мој помоћник најзад пронађе да је то била јнека врста француског челика у коме је било ванадиЈума. / Обратисмо се свима фабрикама челика у Америци. Ни једна није умела правити челик са' ванадијумом. Дао сам тражити у Енглеској јер незнам француски - некога ко би могао доћи код нас и трговачки производити ту врсту челика. Нашао се један стручњак. Сад нам је ваљало пронаћи једну фабрику челика која ће пристати и моћи производитн тај чудесни метал. Ту се постављало ново питање. За топљење ванадијума потребна је топлота од 3000 Фаренхајтових степена, док су обичне пећи грејане само до 2700 степена. /Нашао сам, међутим, у Кантону (Охајо) једну малу ливницу која пристаде да огледа једно ливење уз моју гарантију у случају неуспеха. Прво ливење.. не успе.ј У челик је ушло врло мало ванадијума. Поновили смо оглед са новим и бескрајно великим предострожностима. Тога пута, ишло је добро., До тада морали смо се задовољити са челиком

42