Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog
а O O u 196 а OSRP OI O O Ia
ти најмудрија од сви девојака, јабогме!... Незнате колико вас волим!... Свуд вас фалим ко два, дијоманта!
Ту би Јуца пришла да их поново грли m љуби, да је у томе Нада не предупреди:
— Хвала, тетка Јуцо!... Изволите сести.
Све три поседају.
— Јесте ли нам, Тета-Јуцо, донелн какву новосте — упита радознала Вера.
— Донела сам једну, али вредну...
— Каквуг — упита Вера брзо.
— Млади и високоучени господин доктор... али не онај што лечи, него сас диплому...
— Доктор права, филозофије...2
= А, а, тако!... Дакле, млади и елег... ee... i
= Елегантни, — поможе јој Вера.
— Јес", јес'... елегатни "господин доктор... нали Драгоје Боровић... ванџмрао за секретара у министерству...
— Авансоваог — упшта Вера доста немарно. |
— То баш није тако важна новост, примети Нада, незадовољна што се о њему говори.
— Е извинићеш! Има за кога је важна, јабоме, — и Јуца, жмиркајући, погледа Веру која се у том тренутку бавила око цвећа. А то је ентиресатно било... да вам причам само...
— Да чујемо! — рече Вера. | — Свратио он код мене, покуњен. Пштам ја шта му јег — »Ништа«, вели он. — »Нешто
ти фали, велим ја, да није инфуленцарР Треба да чуваш собу«... Аја, не слуша ти тај, вели: »Каква соба! Морам у канцеларију«... Увек вредан, увек!... Изашао на сокак, 'оће на трајван, кад ал новинар виче: »Политика! Политикај«... Драгоје ти купи новину, па и не гледа, него стрпа у џеп, а новинар му виче: »Госпо-