Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog
129
Вера приђе огледалу, метну шешир на главу, па се окрете: |
— Како ти се допада, сејог _
Нада је била, вољна да се уздржи од критике Верина, укуса, али се побоја да је тај накарадни шешир не преласти, па примети:
— Обод је сувише велики, заклања ти и очи и лице... А ти већ имаш за сезону... много лепше и укусније.
— Али ниједан модеран... =
— Теби, лепа голубице моја, свашта лепо стоји! — рече Јуца, па приђе да је пољуби, али удари носом у обод, трже се и ухвати за нос. = Уф! гле белаја/...
Сви се насмејаше.
— Каква ми је то мода! Не може човек ни да те пољуби!
— Па то је боље, Тета-Јуцо! — смејала се Вера, па скиде шешир.
— Такве исте шешире узеше јутрос госпођице Зора Николићева и Мара Павловићева,
— говораше модискиња. — Али је овај ипак нешто лепши.
— И оне већ уграбиле! — рече Вера срдито. Вера није могла рећи да јој се шешир много допао, али је стаде обузимати жеља да га има, да не изостане иза Зоре и Маре, па и иза осталога света који ће појурити за модом; у то је била сигурна. Стога, не могаде одолети срцу већ — и не бринући се шта, ће Нада рећи — проговори модискињи:
— Задржаћу га... Пошљите рачун.
— Модискиња, извади из кутије други, сличан шешир. — Ево још једног таквог... за, вас, госпођице Надо.
— Лепо би било, сејо, да имамо једнаке шешире.
___— Мени се не допада... Задовољна, сам са, старима.
НА СТРАМПУТИЦИ, 9