Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog
Ме ЈЕ 148 ~ 5 _
лета, лако је упадала у замке њихове, мада, је последњих дана била одлучно вољна да се ослободи њихова, утнцаја, са кога јес Надом већ имала немилих објашњења.
_— Хахаха! Хахаха! — продужавала. је Зора смејање.
Јуца спусти служавник на сто, погледа их вачуђено, па жмиркајући рече: — Бун жур!
— Вопјошг, Тета-Јуцо! — прихвати Мара и
рукова се. — Извините... Зора је вазда врло смешљива. _ __- Ко се не би смејаог — рече Зора, рукујући се такође. — Код Гојка судије још је пре подне... поздравља нас са »Добро јутрој«... Хахаха!... Оше! штђесПе!,.,
__ — О, то се често п мени дешава, госпојаце Зоро, — примети Јуца, — а нарочито после ручка кад мало подремуцам.
— Машге теп!... Асоцијација мисли о буђењу и јутру, — рече Мара, намештајући цвикер на носу.
— Твоје филозофско тумачење не може га оправдати... Не зове га Вера узалуд »Гојко збуњенко«.
— Красни су то момци, госпојице Зоро!...
— Ух, какав укус имате, Тета-Јуцо!... Отаромодне и старовремске мустре! — И Зора их стаде представљати: — Дугачки црни капути, халбцилиндри, смешна озбиљност, пензпонерски ход... прави лутерански попови! Хахаха!...
— Chevaliers ćtranges et ridicules! — смејала се Мара.
— Опет... опет су они красни људи! — бранила их је Јуца. — "Тела, би' да вас пољубим... Скингте те ваше модерне лопаре!
— Не, Тета-Јуцо, не можемо дуго остатп.
— Увек волим да ми дођете... Извол'те седните мало.
Зора п Мара седоше код малог стола.
— Вера је крива што смо свратиле... да-