Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog
150
— Све, све. ал, то не би могла понети... Изгледала би' ко: каква суклета!
— Како, каког — упита Зора смејући се.
— Јес к'о... к'о прави суртук!
Зора пи Мара прснуше у смех.
— Џпе дгоје стеашге! — рече Зора; затим наједампут баци цигарету, збаци и шешир на диван, па покуша да се попне на столицу, што
јој спречаваше узана сукња: — Доврага ис овом модом!...
— Шта 'оћешг... Чекај! — и Јуца је подиже. _
Зора седе на наслон, па се устури: — Овако седи султан на престолу! — Затим се стаде клацкати.
— Ју! ју! — повика престрављена Јуца, па брзо придржа столицу. — Пашћеш, враже један!
— Не бојте се... ја сам била прва гимнастичарка у школи.
Затим Зора скочи са столице, окрете се на десној потпетици као чигра, дрпну Јуцу за образ, па стаде гимнастичким кораком ићи по соби. — Овако марширају чешки соколи!
— Е, е, враже један!... Сваког ђавола знаш!
Зора је уживала у шегачењу с_њоме, па је омишљала и пошалице за њу. Но томе је давала повода п сама Јуца.
— Збиља, Тета-Јуцо. колико вам је година
— Извинићеш... Заборавила сам.
— Како се могу заборавити своје годинег
— Е тако, забораве се, јабоме.
— Још сте држећа жена, лепо изгледате, немате седих...
Јуци се допадало то ласкање, па је успијала уснама, дизала обрве и затезала кецељу, жмиркајући левим оком.
— За седе што велиш, е ту је наша мајсторија. — Не би човек грекао да имате четрдесет.
— Е, е!... бићедкоја више.