Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog
155 : јој говор, казујући им повост која ће их интересовати, па говораше:
— Не увиђам, зашто би вас вређале моје искрене речи, моје слободно мишљењег... Али, мислим, да ће вас јаче занимати новост коју имам да вам саопштим... Само бих желела да „остане у дискрецији. |
»Новост« и »дискрецијак учинише да радознала Зора заборави на »увреду«; стиша се за тренутак, седе, па упита:
— Eh bien, qu'est-ce que {u as?
Вера дахну, поћута, подиже прамичак косе што јој вираше испод шешира, па рече:
— Јуче ме је Боровић просио.
— Просиог — упита изненађена Зора јачим гласом, скочи са столице и радосно ухвати Веру за руку.
— Вера! Рапез-|ц уга!
— Збиља» — похита Мара такође с питањем. — А он је крио тај корак од нас!... Може ли се честитатир
— Не, оца га је одбио.
Зора и Мара зинуше од чуда.
— Одбио! — зграњавала се Зора.
— Одбио! — Est-ce розубјее — чудила се Мара. _
— Одбити ?beza! Certes Cest fort ćtonnant!
Зори је било невероватно да, је Верин отац могао одбити Боровића — такву, изванредну прилику! Али знајући Верину јаку симпатију за њ, очекивала је да ће у ње наћи одлучан протест против родитељске самовоље, па брзо упита:
— А ти, ша сћепег
Вера устаде и замишљено корачи два-три пут. Мислила је хоће ли отворено рећи своје расположење према Боровићу; па, не налазећи равлога, за неискреност, одговори:
— Ви се чудите, а мени је оцино одбијање