Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog
166
— Вратила» Хм!...
— Љутила се на зет: Николу и Наду што јој нису ништа казали о твојој прошевини.
— Шта, није зналар Љутила сег... Добар знак!... А ондар
= Онда је рекла: »дрско, лудо!«
— За кога је то реклар -
— За тебе, јабоме... Лудо сп радпо.
— А хоће ли доћир .
= Не надај се.
Боровићу се оте из груди једно »АХЈ«... Сва нада његова развеја се као прах на ветру. Подиже руку на чело и забринуто гледаше у једну тачку на поду. |
— Лудо си радио, јабоме!
— Па зар ни одговора на писмор
— Сутра ћеш га добити... какав сп заслужио. Мислио си да се моја Верица, моја лепа голубица, може тако лако уловитир
»Дивља голубицајс помисли Боровић, па рече: — Веровао сам у њену велику симпатију, љубав...
Јуца је сажаљиво гледала забринутог Драгоја, готова да му помогне; само није знала како.
— Је ли, богати, какав ти је то »план« што га јуче помену»
— Дознаћеш... О! неизвесност до сутра!..
— Није требало истрчавати... Како сад да се поправиг... Треба причекати неко време...
— Али мени није до чекања, разуми!... Утицај оца, сестре, 0!... Вера би била за мене изгубљена... Мораш је пошто-пото приволети на састанак, пи то што пре, док је још на њих љута.
— Приволетир Али какор... Ласно је теби рећи.
Боровић је забринуто шшао по соби, говорећи више за себе:
— 0! неуспех би ми задао тежак удар. Сва