Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

— "0 не! — рече Вера одлучно.

За време чаја Нада јој је причала о разним новостима и занимљивостима из женскога, света београдског, о којима је било говора у току седнице; па и отоме, какве се све сплетке чине против њихове вредне и заузимљиве председнице која није у вољи данашњем »режиму«. Но Вера, коју би пређе све те новости јако Baнимале, вечерас им је поклањала мало пажње. У ње искрсаваху и занимаху је сасвим друге мисли, тако да је Нада чешће погледала на њу и чудила се њеној расејаности... Вера је имала на уму да отпочне с прекором за тајење Драгојеве прошевине, али се предомисли да то остави за сутра. Вечерас не беше вољна за размирице с њоме.

После чаја Нада је још кратко време провела с њоме у разговору, па је остави с препоруком да одмах легне, пошто најпре узме кинина.

Ноћ је Вери била дуга и мучна.

Мада се старала да не мисли, да би што пре заспала, мисли јој се упорно наметаху. Појединости из разговора о Драгојем п изливи његове љубави поново јој искрсаваху у паметп, а нарочито његов предлог о бегству никако је не остављаше на миру; алију је највише мучила брига о држању оце и сеје... Била јој је по вољи случајност што оце нема дома; он је по ручку отпутовао лађом у Обреновац, одакле ће се вратити тек сутра увече... Мисао о ње"гову повратку између 7 и 8 часова, подсети је на Драгојевих »седам« сати, па се трже, жмарци јој прођоше кроз тело... Он ће проћи улицом...

екаће на Великим Степеницама... О не! Немогућно!... Нечасно!...

Такве мисли непрестано су јој дражиле нерве и узбуђивале душу, па није могла заспати, Мислећи о својој данашњици, била је