Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

188

шиле. Обузимала, ју је језа и дрхтавица, па се брзо враћала у постељу.

Заспала је тек пред зору, када је већи цвркут шева објављивао скори освитак дана.

Изнурена немирном ноћи ишнервозном грозничавошћу, Вера је спавала мирно, а пробудила се тек око десет часова. Нада ју је у два маха обилазила, па видећи где спава, враћала. се тихо, на прстима, да је не пробуди.

Кад је устала, Вера се погледала у огледало и поплашила. Око очију њених истицаху се велики модри колутови, лице јој бледо и издужено, а сјај очију помућен, таман. Изгледала је као изнемогли болник после јаке ватре. Осе- · ћала је малаксалост у целоме телу.

Шта је то са мном!... Јесу ли то последице осведочене љубавиг... Зар је она тако мучна, страшна 7...

Па ипак јој је душа била задовољна, јер је буђењу њену претходио мио сан кога се до појединости сећала.

Силазила. је Великим СОтепеницама ка обали Саве. Али не, тоне беше Сава,већ пространоморе у чијим се лаким таласима враголасто купала сребрнаста светлост месечева, а са њега допираше благ ветрић који јој је пријатно годио. Осећала је заносну милину; хтело јој се да скаче у талабе, да плови далеко, далеко — на крај света... Наједанпут угледа повећу лађу коју су снажни веслари догонили обали, право к њој. Лађа је била богато и дивно опремљена; свила и златоткана кадифа прелпваху се у месечноме сјају; а на средњем уздигнутом делу стајао је, као какав див, млади витез, леп као Адонис, с тројанским шлемом и мачем, и о кратким фебским огртачем на плећима... Одмах је познала да је то тројански кнежевић Парис; а познала га је по слици коју је прошасте године видела у бечком Белведеру... Чим лађа приђе обали, кнежевић намах искочи им, при-