Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

202

вом платила... Но Нада ни раније није могла веровати таквим гласовима, познавајући његово вазда отмено и допадљиво понашање у школи; а сада се још боље уверила о тачности свога мишљења и познала у њему добро срце п племениту душу. У њему је од овога часа гледала, свога блиског и искреног пријатеља.

И на Зарића је овај разговор с Надом јако утицао, управо, начинио преврат у мишљењу његову. Надино јако пштересовање о брачној прошлости његовој и симпатија њена. коју је јасно осећао, загрејала је његову песимистичку душу толико, да од њена песимизма не беше више остало ни трага... »Боже мој, мислио је, како је Нада дивна, како умна п племенита! Таквих женскиња можда још има, но ја не бејах срећан да их раније познамс«... Али је сад за њега све прошло. Остало му је само да јадикује на судбину своју.

Зарић се трже из тих мисли, па проговори:

— Сад вам је јасно, госпођице Надо, шта ме је огорчило против брака... Очајна година, проведена у њему, отрезнила ме је од ранијег идеалисања о »нежноме« полу.

— Са ваше несреће у браку не би требало кривити све женскиње. Међу њима има великих разлика.

— Доиста, о томе ме је уверио сјајни пример који у вама гледам... Ila ипак, допустићете — :

— Па ипак сте ви противник брака

— Не брака уопште, већ зла удеса који тако често прати бракове... У слободном п самосталном животу. човек се вазда осећа безбрижнији и задовољнији.

— Самосталност је могућна само у самоћи, а самоћа је, ма п у слободи, вазда немпо друг, зар нег

— За мене је брачно друговање било п прошло. | | =)