Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

U

— Bama бездушност начинила ме је очајним сужњем!... Нашто ми живот, кад ми љути јад душу мори, кад ми паклени болови раздиру срце рањенор

— »Љути јада »Паклени болови«!... Не, Вера, теби је љубав помутила разбор о осећању, а уображење га надувало у паклене јаде и болове!... Твоји су нерви лако раздражљиви, а ти их у доколици не остављаш на миру, мислећи само на неостварљиву љубав која те је начинила болном.

— Да, болном!... Ал' твоји разлози не лече ту болест.

— Ако разлози не, време зацело... Љубав је маза која сама себи ствара болове... срећом, брзо пролазне.

-— Ах, ти и незнаш за љубав!

Нада се прену, па замисли. Искрену јоју памети слика оне љубави, која ју је заносила још у школи, и коју упоређиваше с Верином љубави.

— Вараш се, Вера, и ја сам негда волела.

— Тир Волела!... Изненађујеш ме!

— Јест, Вера!... И моја је љубав била тако незрела и детињаста као твоја. Али се она отпочела и завршила само у идеалисању, о коме мој »идеал« није имао ни појма... А TIP? одмах си појурила да је оствариш!... Ја сам своју љубав савладала разумом; то треба п ти да чиниш.

— Ах, немогућно!

— Воља све може, Вера.

— О, воља!...

— Треба само хтети... озбиљно се одлучити... — Не, не! познајем себе.

Вера је тврдо веровала у ту немогућност... Сад јој се учини подесно да поново затражи помоћи у сестринској љубави, па говораше благо и нежно: