Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

|

245

смео и помислити да дођег... О, нечувена дрскост!... |

И она стаде узрујано корачати по соби, стискујући грчевито песнице. Усне јој задрхташе, а из очију сипаху варнице.

— 01 Подлаш Неваљалаш!..: Ха, што нисам одмах ушла... што га само застала, нисам!...

— Па шта би чинила; — упита Вера с оемехом, задовољна са сестрина гњева.

— Шта бих чинила! О! не би му никад више пала на ум толика дрскост, да преступи праг ове куће!... Крајњи неваљалац! — И Нада је при том поново подизала песнице.

— Верујем... била би брутална.

Нада је била толико јаросна, да јој се чинило, како би га за гушу хватала, да га је само затекла... Гњевила се што јој је промакла тако згодна прилика да му каже, како је некарактеран и нечастан, како је подао и неваљао, па да му, као »крајњем неваљалцу«, покаже врата... О, како би га радо ишамарала насред улице... па и убила као беснога пса... ~

Још је дуго разјарена Нада корачала по соби, не могући да дође себи. Груди јој се јако надимаху, а. уста јој понављаху речи: »Подлаш! Неваљалац!«...

Вера ју је сад са страхом пратила, мислећи како би стишала њену узрујаност. Уверавала ју је да је његов долазак случајан, због оце... зарад трговачких послова...

Али јој то Нада, наравно, није могла ве» ровати.