Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

963

"стало до позајмљене суме; да мије искрено изнео своју невољу, ја бих му дуг и опростио. Та ја сам за њега много више учинио! Али ме је бунила лаж којом се послужио према своме добротвору!... Па ипак, ту биму лаж и опростио: млад, лакоуман, с многим прохтевима, лако упадне у погрешку која се временом може и загладити. Али му не могу опростити други, много већи грех који ми је још јасније открио лоше стране његова карактера...

— Много већи грех! — чудила се Нада.

Вера не рече ништа, али је оца нетремице гледала.

— Пре четири месеца дође ми опет у радњу. Тада ми је живим речима сликао бедно стање неке »удовице« у његову суседству... породиље »са петоро нејаке деце», којој је муж, »кочничар« на железници, »погинуо при судару возова код рипањског тунела«...

— Јест, оцо, — рече Нада, — биле су пуне новине о томе.

— За тако хумани циљ дадох му пристојан прилог, па још подстицах и друге на то... Дарнут тим човечним заузимањем за ублажавање беде око нас, бејах готов да му раније грехе опростим. Али, после десетак дана, дође ми на ум сирота породиља, па похитам лично њој да разаберем, у чему су деца и она најпотребитији. И доиста, у стану који је он био означио, нађем младу породиљу, али без друге деце, којој муж, не O већ влаковођа с добром платом, није — хвала Богу! — погинуо и није у тако оскудном стању, у каквом се апелује на милосрђе других људи... Та лепушкаста, женица, — Никола погледа Веру, — признала ми је да није примила од Боровића никакву помоћ, да им је он сусед и да им често долази.

— О, ружно, гадно! — бунила се Нада.

Вера беше оборила, очи, а груди јој се надимаху. .