Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog

268

Вера се отрже од Наде, па јадикујући побеже у своју собу.

— Хвала ти, оцо!... Ти си јој разагнао маглу с очијуг...

— Јако је узбуђена, Надо! — рече Никола забринуто, па устаде. Е

— Очајна је, оцо! Бојим се за њу.

И Нада брзо оде за Вером.

Никола стаде 'немирно ићи по соби. Мислио је на своју пренагљеност, пребацујући себи са несмишљена, корака... »Могло се и без писма проћи... О, брига с децом док су мала, још већа кад одрастуј«...

Из оближње собе, од које су врата остала отшкринута, чуше се гласови — Надин: »Га то је безумнојс затим Верин: »Нашто ми сраман живот...

Никола застаде пренеражен.

датим се чу Надин очајан узвик: »Не, сестро милај«

Одмах потом: револверски пуцањ п Надин

врисак. : Као громом поражен, као да му је муња срце пробола, Никола задрхта целим телом, из груди му се оте очајни крик, па се намах стропошта на под онесвешћен.

У суседној соби дешавала се ова сцена:

Кад је очајна Вера побегла испред оца п сестре, утрчала је у очеву собу и са његова стола дохватила револвер да уништи живот »стидан и сраман«, да казни срце које се тако лакоумно занело »лажном љубављу једног неваљалца«... Али је Нада стигла у тренутку, када је још могла спречити ту страховиту несрећу. У том спречавању револверско је зрно окрзло само струк од хаљине и задржало се у собњем зиду. Нада је успела да јој револвер отме из руке.