Na stramputici : roman iz predratnog života beogradskog
88 = <==KEz=====
није се напредује. Може се п грешити, али се тече искуство, постиже усавршавање. Зар не
— Твоје ме речи допста збуњују —
— Збуњујуг — упита Вера с осмехом.
— Да, јако збуњују!... Али не зато, што би у њима било непоречне истише, већ зато, што их исповедаш тврдо као »Бјерују«с..,
Вера се уозбиљи, па је гледаше и слушаше пажљиво.
— Не, Вера, оне се само чине да имају неког смисла... Слободно кретање, самосталност, сопствено покуство, сопствено усавршавање... о! све лепе и звучне речи, све намамљиви појмови, чијем остварењу људи и у зрелије доба само теже, покушавајући узалудно да се отму од туђег утицаја, да буду сами себи довољни, да сами својим духом господаре...
— Потребна је само јача воља, — примети Вера.
— Да се стече разумна воља, потребна је спрема, образованост, добар упут... Многи мисле, као ти, да је туђе знање MH искуство непоуздапо п непотребно. Бесмислица!... У човекову развијању п усавршавању туђа је помоћ неминовна. За сваки рад, за сваку струку потребан је упут, потребно је туђе пскуство; па тако је и за начин живљења п опхођења у кући и у друштву... Нашто би нам иначе биле све школе, све старање око васпптавања и образоваља, око спреме за стручни раду... У прераној жељи за самосталпошћу лако се оде на стрампутицу опасну и штетну... Младој шибљици потребна је притка да је ветар не саломи... Коришћење туђим знањем п пскуством, Вера, пеминовна је погодба за свако солидно образовање. — У мене, сејо, у моме васпитању и образовању, мислим, има довољно солидне основе за слободније п самосталније кретање у жи-