Narod i državnici Srbije u 1912. i 1913. godini

16

призна да је влада наша била на то овлашћена, јер Краљ, — што значи влада, — на основу члана 52. Устава, може да закључује уговоре савеза са другим државама, а из тога се изводи, да може за државу да прима и обвезе у давању помоћи савезнику у људству, новцу и оружју. Али, влада је отишла и даље. Ова наша знатна војска, која је, узгред буди речено, транспортована до Једрена о нашем трошку; која се и тамо о нашем трошку снабдевааа, за све време тврајања опсаде, па се, о нашем трошку и врашила, по заузећу Једрена, — стављена је била под команду бугарског генерала Иванова, заједно са њеним командантом и целокупном војном опремом и оружјем. И за све то време, као и при повратку, није јој од стране Бугара указан ни најмањи знак пажње, а већ о благодарности, за коју Бугари не знају, не треба ни говорити.

Попуштајући овом неумесном захтеву Бугарске, влада је тим актом унизила понос и достојанство наше војске и напустила једно суверено право државе, што није смела учинити без одобрења Народне Скупштине; јер, члан 199. Устава категорички прописује, да се српска војска не може ставити у службу друге државе без одобрења Народне Скупштине. А ставити српску војску под команду туђег генерала, значи, и буквално и формално ставити је у службу туђе државе, па ма то била и савезница Бугарска.

Те повреде Устава, учињене или по не-