Narod
Бр. 7.
СОЛУН, ЧЕТВРТАК 3 АВГУСТА 1917 год.
ГОДИНАЕ
БРОЈ 10 ЛЕПТА
\
„Народ“ излази свакога дана по подне.
Штампарија се налази у ул. Леонтос-ту-Софу бр. 13.
Власник КРСТА Љ МИЛЕТИЋ
Рукописи се не вра-ћају. Огласи и белешке наплаТују се по погодби. Редакција је у улици Булгароктон бр. 59.
Главни уредник ДРАГ. С. ГОГИЋ
н. Србија је тако-ђе била заступљена са своја три делегата на тој конференцији, и они су о раду конференције и својим погледима на инвалидско питање код нас, поднели реферат у коме веле: ....„Србија ће морати овом питању обратити врло озбиљну пажњу, јер је она у рату век 5 година и јер 'ће она поред ратних, вОЈних инвалида имати(можда, још много веТи број) „ народних “ инвилида, које Темо затећи у нашој земљи, окупираној више од године дана од стране непријатеља, коме је девиза била: девастација. Са тако изузетним и тешким околностима неке, свакако, имати да рачуна ни једна земља у данашњем рату! — Зато је света дужност целог српског народа, да потпомаже и обезбеди физичку и професионалну реедикацију својих многобројних инвалида, како војног тако и графанског реда. Али не само шго је то дужност Србије, него је и велики интерес њен, да се од ове читаве војске бедника, беспосличара и непродуктивних елемената, начини колико толико за рад способан ред људи, који, ако се за посао и живот не спреме, могу остати не
само тежак баласт народној привреди и државним финансијама, него и опасан извор најштетнијих социалних и политичких струја у земљи“... ....„обавезна професионална редакција најбоље "ке и најрационалније одговориги овој потрсби у Србији“... ....„Све наше инвалиде требало би што пре прикупити, снабдети са нужним апаратима, класирати их по физичким способностима и другим: економским, социалним и психолошким обзирима, па их подврки обавезној стручној настави“.... ....„Нарочиту пак пажњу при настави треба обратити пољопривреди, с обзиром на претежни пољопривредни карактер наше земље“... * До овога рата Србија је инвалидски проблем била решила на сасвимнеправилан начин. Ми нисмо имали никаквих школа за обуку ратних инвалида; ми смо све инвалиде окатегорисали као апсолутне; ми нисмо били ништа учинили, да изгубљену радну снагу тих инвалида повратимо, век те људе остављали, да због физичких недостатака постану беспосличари. Али од овога рата на то важно социално пи-
тање почела се обракати озбиљна пажња. Наши делегати учествују на савезничкој конференцији у Паризу, прибираЈу подагке отом тако важном проблему. Истина, на конференцији није прочитан ни један њихов рад. Показује се, дакле, једна општа жеља, да се и наш инвалидски проблем реши на савременији начин. — Наши ратни инвалидисаовога фронта, као и они који су разменом примљени из ропства, размештени су, делимице, ве-к по школама за физичку и професионалну реедикацију, те 'ке се тиме добити и у њиховој интелектуалној и радној снази. Држава треба да предузме мере, да обука инвалида буде од користи и њима и држави. Кад ве-к улазимо у решавање овог проблема, ред би био, да се реферати и други извештаји, читани на савезничкој конференциш у Паризу, који су објављени на француском у засебно! књизи, преведу на српски и тиме створи могукност и административној власти и законодавном телу, да има један потпун преглед при доношењу новог закона о ратним инвалидима. ЗВЕЗДИЦЕ Пребацили једном комесару да даје мање следовање. Он се бранио овом причом : Поданик неке земље доне-
се на дар своме краљу гуску. — Нас је више, рече му. краљ, како 'ће мо је поделити ? Човек одсече гуски главу и пружи је краљу..Теби глава, јер си и ти глава, затим одсече шају: ,,Ово краљици јер је она до тебе; синовима ноге да потрче а кћерима крила да полете. Остатак мени, зато што сам поделио.“ Гаргантуа ПРИВРШ Француске •Званичне Новине« објављују резултате анкете министарства земљорадње о жетви у 1917. години. Свега је било засејано, по површини у хектарима, у 1917. години: кукуруза 298. 620, кромпира 1ЈСТ2.2М, тотшамбура 105А11, Ше■керне репе 71.822, репе за дестилисање 22.698 репе за храну 475 . 035, вештачке ливаде 2,609.720, природне ливаде 321.910, зелене фуражи 579.170, обичних ливада к,6к3.670, пашњака 1, 591706, винове лозе 1//-98. 762, воћњака 1,500.000. Укупно узевши жетва је била, поредећи је са жетвом из 1916. године, релативно добра. ОТКРИБЛ 0 РАТУ „Тајмс“ је добио овај телеграм одг. Т. Јонеску подпредседника румунске зладе: „Молим вас да публикујете под овим потписом, ово: Издавач „Тајмса“ се сека разговора са мном о узроку рата, приликом мог доласка у Лондон, у првој половини јула 1914. Ја сам тада казао
113 ,..]]! СТИЋА Од Бранислава Ђ. Нушића
»Зачитај стоку, научмКете! Књ. о Јову гл. 12. Данас су .че пре.честнлп у собу бр. 11. Ту ћу остати стално. Соба пространа п вп сте спасенп да вам пишеч о љубави. Па ипак! О, света усиомено моје најчнстнје љубав!', опросгп ми! Ја падам на колено, опрости мн! Госпођнце, ви знате колнко ми је закуцало срце, кад сте мн дали онај букетнћ као усномену на нашу љубав; толико мн је вакуцало срце, да сам у том моменту поверовао Хајне-у да је у свом срцу осећао како седи читав један капе.тмајстор и даје такт, поверовао сам п Шапчашшу, да је у свом срцу осеНао чнтава звона како лупају. ох, ја
сам што више осеНао, верујте, осеНао сам чнтаву звонару са сва читири звона, а шта калел-мајстор, та читавог тамбур-мајора, госпођице. Г1а ето, ви сами знате колико су ми заиграле руке од узбуђења, кад сте ми дали тај букетиН, у коме је било цвеНе тако лепих боја. Црвена, ирво црвена боја, боја ко ја једино не годи биковнма, калуђерима, и ћурапима. али, госпођице, боја од које се градн републиканска застава п жандармска упиформа. Па онда бела боја, која значн у мирно доба невпност а у ратно доба предају. Невиност и предаја; онда би бела боја требала у једно да је и боја љубавн, јер н љубав је састгвљена из та два појма, невивности и предаје, тим пре што
се и повојнице праве од беле материје. Је л’ те госпођице? Па онда, госпођице, не само по бојама, већ и иначе је у том букетићу било такве врсте цвећа, да је само собом изговарало она три љубавна принципа «љубав, веру и надежду*, који се режу на прстењу, молују на вашарски.м колачима, шарају на ускршњн.м јајима и који су, најпосле, дубоко урезани у моме срцу. Ја не носим, госпођице. грех на својој души што тај букетић немам више, тај грех пада на цео волујски род. Ја сам тај букетић метнуо на прозор, међ’ решеткама. Хтео са.м да споји.ч љубав и чежњу, то је у овом мо.менту расположење моје душе! II заиста, ако је крст нзраз вере, ленгер наде, а срце љубавп, то ништа лепше не може да буде израз чежње као апсанске решетке. И замисли те, — јутрос је пришао моме
прозору један во. То није био обичан во, јер је, верујте, својом озбиљношћу стекао од прва моје поверење, које је он проиграо, јер кад се већ приближио моме прозору, дочепао је са највећим густом онај букетић, који је изражавао успо.мену на нашу вечиту љубав. II ја сам морао својим рођеним очима да тледа.м, како он прежива моју веру, љубав н надежду. Оно истина, то се троје и иначе често прежива, али ипак, — проклет био цео волујски род! Ја ва.м се заклиње.м, госпођице, да никад нећу јести волујско месо — не, моја се мржња и даље простире; клетва прелази са оца на децу; ја вам се чак заклињем да нећу јести ни тедетину, па макар то била и ладна телеНина са сирћетом и зејтином. Не само то. Ја ћу терати и даље. Узећу га на одговор, за што не! До душе не
да веЕ месец дана знам да Аустрија хо'ке рат по свану цену и, у овом смислу, ја сам написао чланак за „Тајмс“. „За време мог бављења у Лондону, ја сам скоро свакодневно виђао немачког амбасадора, па чак и два пут на дан. Ја сам у стању да тврдим, да је ултиматум упуТен Србији у Берлину био познат и одобрен, и да је г. фон Лирски имао удела у његовом састављању и да је веровао да Србија неТе смети усвошти ултиматум, као и то, да су Аустро-Немци зебли од тога да га она не прими. ПринцЛихновски, који је, лично, желео мир молио ме је у очи дана предаје ултиматума да телеграфирам г. Паши'ку саветујуки га да прими ултиматум и да му изјавим, у име принца Лихновског, да 'ке сурови услови ултиматума бити измењени при примени. Тврдим: принц Лихновски, који ме је у априлу 1914 уверавао да зна да Енглеска нске допустити да Немачка нападне Француску, изјавио ми је у понедеоник 14 јула 1914., даод данас не верује да Ће Енглеска напуститисвоју неутралност. Ја сам му тад одговорио, да се вара јер Енглеска неЋе никад дозволити да Француска буде срушена, на шта ми је он дословно рекао: уто ја исто толико верујем као и ви.
сећам се ни једнога параграфа који забрањује јести букете, али — он је појео залогу, појео је обавезу наше љубави, елем -— уннштио обавезу. Ево превијам табак. »Рађено у пожаревачком казнено.м заводу, соба бр. 11.« — »Ко сте вн и како се зовете ? Во Нути. Он ћути, а то ме баца у очајање. Ко зна да ту није постојала читава волујска завера ! — Ох, воле, говори, твоје ме ћутање баца у очајање, говори ! III нећеш битн прва животиња која је проговорила ; ти нећеш бити прва жнвотнња која Не по где што разуметн. Ено, старо-заветска магарица разумела је поглед анђела нзасланика Вожјег и притиснула је уз зид ногу Валааму, којп ју је јахао; ено и мајушни црв је разумео глас господњп, те је прогризао ти-