Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

ИВАНОВА КУЛА

ковскијат ~ монастир {1911), Епархиите в Охридската архиепископија през начелото на 11 век (1911), Отарински цркви в југозападна Блгарија (1912), Историја славеноблгарскаја, собрана и нареждена Пајсијем јеромонахом, в лето 1762 (с добрим уводом, 1914), Овети Иван Рилски и неговијат монастир (1917), Ботомилски книги и легенди (1925). P.

ИВАНОВА НУЛА, град југоисточно од Куршумлије, у Орбији. На доминантном је локалитету (у околини још 6 градова), има правоугаону кулу на брду (7:70 м дужине, 5:80 M ширине), до ње овални обор (40 м дужине), порушен до темеља, док је кула још 14 м висока. 5. G.

ИВАНОВИЋ ЈЕФТИМИЈЕ, прота и писац (20/1 1773, Кувеждин, OpeM — 98/1 1849, Сремска, Митровица). Гимназију са

философијом свршио је у Сегедину (1796),

а богословију у Карловцима (1798). Био је професор карловачке гимназије до 1806, а затим парох и прота у Карловцима, Шеиду, Земуну, Вуковару и Митровици. И. је био немиран дух, али врло вредан и жкористан радник. У Земуну је основао школски фонд и написао му статут. Био је ревностан проповедник и штампао је две књиге својих беседа, израђених по разним страним проповедницима (Кратке поучителне беседе 1 и П, 1838 и 1841). Уз то је издао и 4 књиге биографија взнаменитих људи целога света, по Бланшару и Шолеру, додавши им и биографије Душана Силног, Карађорђа, Немање, Ов. Саве и Јована Рајића (Нови Плутарх, 1 1809, П 1834, Ш и ТУ 1840 и 1841). Овај му је рад врло лепо примљен од његових савреме-

ника, а донео му је и надимак Плутарх.. : РГ,

ИВАНОВИЋ КАТАРИНА, сликарка (1811 или 1819, Стони Београд, Мађарска — 22/9 1882, Отони Београд). И. је рано почела да се бави цртањем, али као дете сиромашног трговца, већ спочетка је морала. да прима потпору свога земљака, трговца. Ђорђа Отанковића, који јој је плаћао учитеља цртања у родном месту, а касније је послао у Пешту, у радионицу сликара Јосифа Пешки (Резку) и Реваја. Ту је И. вапазила грофица Чаки, и помогла јој је да оде у Беч, и да се око 1835 упише тамо у Оликарску Ажадемију. Она је тако брзо напредовала, да је већ 1837 Шавловићев Орпски Народни Лист донео о њој похвалну белешку и снимак њеног аутопортрета. · После ~ бечке — Академије отишла је на дуже време у Париз, а 1842 походила је Загреб. У то доба, радећи у своме месту рођења, слала је више пута радове на изложбе у Пешту, те је тако једном и Народни Музеј у Пешти откупио од ње портре цара Фердинанда. 1866 И. је дошла у Београд, где се неко време задржала, у кући Симе Милутиновића Сарајлије, портретишући неке истакнуте личности, међу њима и књегињу Љубицу.

а

| свршетку | MTOJyPHMHaaWje

Такав један портре налази се и у галерији Уметничког Одељења. Из Београда вратила се у Отони Београд, где је остала. до смрти.

И. је и у породици васпитана као Орпкиња, но тек у Бечу ју је потпуно освојио нови народни дух, који је овладао у омладини, Буковим настојањем. Тако je још ђаком насликала »Орпског Омира«, слепога гуслара. Та је слика касније и литотграфисана. Сима Милутиновић је њој посветио своје 'Гројесестарство, а Српско Учено Друштво ју је изабрало за свога члана, једину од свих истакнутих Орпкиња. 1874 И. је поклонила Народном Музеју у Београду осам, а 1879 седам својих слика, у лепим оквирима и с легатом од 1000 форинти, 2115 динара, ради одржавања тих ствари. Међу тим сликама налазе се историске: Освојење Београда. 1806, Заклетва краља Матије Корвина, Евдокија, царица грчка, Јелена, Српкиња краљица угарска и Милева, Орпкиња царица турска, три портрета: Симе Милутиновића-Сарајлије, војводе Стевана КнНићанина и њен аутопортре у атељеу, три жанра: Богаташица и Опрота на умору и Италијан продавац воћа и две »мртве шрироде«, две корпе с грожђем. Народни Музеј има, сем тога, још један њен аутопортре, а и у Вујићевој галерији се налази неколико њених радова, међу овима врло успела Девојка с послужавником стакала и воћа. -

И. је само дух времена нагнао да слика историске сцене, композиције, жанр ликове и призоре, јер она у опште није имала дара за компоновање, шта више и њеним портретима недостаје јачи израз и моћ индивидуалисања. Али је зато И. била вештак у давању материје и у сликању боја. Она је полагала на свој портретски рад, и звала себе »ображарком«, међутим и на њеним портретима највише вреди оно, готово холанђанско, не само минуциозно, већ и страсно осећање материје, разноликих мекота и тврдоћа, глаткости и храпавости, одсјаја и угаслости, чохе, свиле и кадифе, метала, злата и стакла, свежег воћа, растиња и мртвог и тупог дрвета и камена.

Литература: Српски Народни Лист, 1837 бр. 49; 'И. Кукуљевић, Оловник југославенских умјетниках (1858); Јавор, 1874, 317; Календар Орао, 1881; Застава, 1883, бр. 133; А. Гавриловић, Знаменити (Срби 19 века, П (1903); Лазар Николић, Српски сликари (1895); К. Лика (Бука), Бидермајерска уметност у Угарској (1922, мађарски); Каталог Галерије историских портрета (1907, 119, мађарски).

В. Петровић.

ИВАНОВИЋ ЉУБОМИР, ђенералштабни пуковник, почасни ађутант Њ. CB. Кнеза, управник Војне Академије (14/10 1836, Крагујевац — 20/3 1879, Београд). По у Крагујевцу,

Cg ——