Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

ИЛИЈИЋ

Јелачић наименовае га је 1849 за. саветника Банског Ђијећа за црквене послове, а 1851“ постављен је за школског саветника у Загребу. 1857 постао је каноник чазманског каптола у Вараждину, где је живео до смрти, а сахрањен је у Атркади препородитеља на Мирогоју у Загребу. И. је, поред неколико школских уџбеника, издао ове збирке песама: Изабране пјесме (1876), · Нове пјесме (1884) и Шала и сатира. (1899). = | fi Литература: Ив. Милчетић, Отјепан Илијашевић (Вијенад, 1883, 296).

ИЛИЈИЋ СТЈЕПКО, књижевник (1864, Стариград, на Хвару). Као учитељ служио је у Далмацији до 1899, у Босни O 1917. Пенсионисан је и живи у Загребу. — И. je песник, књижевни критичар, педагошки писац и публицист. Прва му. је песма изашла у задарском Народном ЈЛисту (1885). Доцније је сарађивао у многим часописима (Просвјета, Нада, Савременик, Босанска, Вила, Ђехар и т. д.). Уређивао је стручни“ часопис Учитељска Зора. Издао“ је Пјесме у стиху и прози (1901) и романтични еп из далматинско-херцеговачког живота у 17 веку, Али-бег Ченгић и Бисерка (1907), а допевао je Шрерадовићеву Лопудску о сиротицу | (Вијенац,

1903).

Литература: Д. Прохаска, Преглед савремене – хрватско-српске · књижевности (19915. 11516. 1

ИЛИЈЋ. ВОЈИСЛАВ, песник. (14/4 1869, Београд — 21/1 1894. Београд). Други син песника, Јована Илијћа. Болешљив у детињству, није уредно свршио ни средњу школу. Слушао је предавања на Великој Школи као ванредан ђак, и то само неко време. Али његовом образовању, у првом реду за јавног радника и књижевника, много је припомогло што је дом његова оца био стециште најистакнутијих тададшњих књижевника и патриота у Београду. Тако се И. лично приближио Ђури Јакшићу, те се касније и. оженио једном од Јакшићевих кћери. 1885 учествовао је у бугарском рату као добровољац. 1887 ступио је у службу као коректор Државне Штампарије, а 1892 намештен је био за учитеља у српској школи у Турн СОеверину. Исте године постао је писар Министарства Унутрашњих Дела.“ 1893 вицеконсул. у Приштини, по његовој жељи да дође на Косово. Али његово слабо здравље приморало та. је да се врати у Београд, где је“ ускоро и умро.

И. је почео да пише песме 1878, 'и од тада. се редовно јављао по савременим књижевним листовима и часописима. Брзо је изалшао на глас као најбољи песник свога. нараштаја. Прво издање И. Песама изашло је 1887, већ 1889 друго, док је треће, проширено, штампано 1892. · После“ његове „смрти изашла су два потпуна издања И. Песама, 1907 и 1909: у Колу Српске Књи-

— 29

жевне Задруге, а 1922 и 1923 поново у Две“ књиге. : At :

И. је, нарочито у прво време свог књижевног рада; писао доста и у прози. По политичком уверењу припадао је традикално- демократској и националистичкој омладини, те се и у политичким HOBHнама налази известан број његових чланака, као Задатак уједињене омладине, говор који је 1887. изашао у Новом Београдском Дневнику. Осим тога, надисао. је И.“ доста бележака, приказа: 'и огледа о књигама и књижевним · питањима, Kao Шекспир или ФБекн, о песнику Белушу Ђуре Јапшића (Јавор, 1882), о Крашевском (Србадија, 1883), с Кориолану, Шекспировој тратедији (Гусле, 1882). Чинио је покушаје и у новелистици, пишући цртице и скице, као Недеља свиће (Зимзелен, 1898) и Отрашни љубавник (1893). У почетку и И. је подлегао зарази писања историске“ трагедије у јамбима, али се задржао само на првом чину трагедије Радослав (Србадија, 1882). Дијалогизоване сцене“ из митологије типичне су И. песме.

Главни И, рад је у стиху. Изузев неколико јаких политичких и књижевних сатира и неколико дужих поема, донекле епског карактера, као Милева, комичан еп Амор на селу и: 1889 рађен највећи И. спев Рибар, И. је дао најбоље у краћим, лирским и описним песмама. И. је дошао као реакција на већ изнемоглу и Јакштић'Змајевим епигонима шаблонизовану романтичарску поезију с једне, и на стиховану прозу такозваних реалиста лиричара, с друге стране. И ако су И. песме већином описне, оне. спадају у најбоље примерке у српској лирици. Упркос. њиховом објективном предмету, из. његових стихова извија се једна изванредна и лирички сугестивна лична нота. И. је можда, после. Бранка, најосетнији реформатор. у српској књижевности. И. је несумњиво проширио области српске поезије, умногостручио је, и ритмички и садржајно и изражајно. И. утицај на савремене IH Kaсније српеке песнике био је огроман. и претежан. И. се може ' назвати претечом српске модерне поезије и највећим песником, кога! је до сада Србија. дала.

Литература: Љуб. Недић, Из новије српске лирике (1893); Војислављева споменица (1905): Марко Цар, Моје симпатије' (1897); Милан Савић, Из српске књижевности, Војислав Ј. Илијћ (1898); Ј. Дучић, Опомен Војиславу (Дело, 1902): Милан. Беговић, В. Ј. Илијћ (1904); Владимир 'ЋБоровић, Војислав Илијћ, књижевна студија, (1906) и Још гдекоја о Војиславу (Бранково. Коло, 1907); Ј. Скерлић, Војислав Ј. Илијћ (1907); Сима Пандуровић, Увод скупљеним делима у две књите, 1929. GL | В. Петровић. ·

ИЛИЈЋ ДРАГУТИН, књижевник (14/9 1858, Београд — 1/3 1926, Београд). Најстарији-'син Јована Илијћа. Ове школе и прав ни факултет свршио је у Београду. 1886 по-