Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

ИЛИНДАНОКИ УСТАНАК

Песама, 1 1858 и П књига 1858, и Дахире 1891. У рукопису му је остала збирка Олијепац. 1868 штампао је идилични еп ПЏастири. Орпска Књижевна Задруга издала је у 17 својој књизи избор из тих И. збирака, с предговором Љуб. Стојановића. У прози је И. написао 1853 Кратку историју Грка и Турака за младеж, 1859 политичку студију Поглед на садашње стање наше, а 1860 изашла му је филолошка расправа Српска писменица. Литература: ЈЉ. Недић, Из новије српске лирике (1893); Ј. Шродановић, Јован Илијћ (Орпски Књижевни Гласник, П, 1901); Драг. Ј. Илијћ, Некролог (Летопис Матице Српске, 1901, књ. 207); А. Г. Матош, Јован Илијћ. Личне успомене, (Бранково Коло, 1901, бр. 16); Д. Николајевић, Јован Илијћ, о стогодишњици рођења. В. Петровић.

ИЛИНДАНСКИ УСТАНАК (јула 1903). Неуспех реформне акције у европској Турској показао је већ почетком 1909 очито, да се стање Хришћана неће моћи поправити под турском управом. Напротив, долазак реформних официра заинтересованих европских сила још је више погоршао стање. Шочели су се јављати све заплетенији сукоби. О друге стране, Byгарска је опазила, како се умањују изгледи за предоминантан положај бугарске ствари у Македонији. Грчка шропаганда. почела је јачати. Почеле су се јављати и грчке чете, а српска села, насилно шотчињена, бугарскоме егзархату, стала су се враћати патријаршији. Процес је био дуг и мучан, али је развитак био несумњив. Бугарима, није остајало ништа друго, него да учине један одлучан покрет, који ће уништити супарнике и дати чисто бугарски карактер напорима Македоније и Старе Орбије за слободу.

Већ с пролећа 1903 Бугари су отпочели убацивати у Стару Орбију и Македонију, у све већем обиму, и чете и оружје. Најчувеније војводе, са. Борисом Сарафовом на челу, и многи виши бугарски официри пошли су »на терен«. Народу је било говорено, да се спреми за устанак, у коме ће морати да интервенише и Европа и да да слободу Македонији од Врање до OQoлуна. Почетак устанка био је утврђен за, 20/7, Илиндан. Сељаци су почели своју чељад склањати у планине, а сами су се придружили четама. На Илиндан устанак је збиља букнуо у целом битољском вилајету, а нарочито у срезовима крушевеском, кичевеском, битољском и у Поречу. Али су други крајеви, нарочито градови, остали мирни. Поред. тога, Арнаути су одједном променили своје држање. Њихов устанак, који је букнуо још у пролеће те године, био је уперен углавном против паша, ва-

лија и мутесарифа. Чим су сазнали да су.

се Хришћани дигли шротив султана, одмах су понудили турској војсци и властима своју помоћ за угушивање Илин-

данског устанка. Битољски вилајет се за недељу дана напунио војском и Атнаутима. Велики одреди са артилеријом почели су ићи од села до села и у крви угушивати устанак. Опаљено је и опустошено преко 150 села. Војска и Арнаути убијали су свакога сељака, који би им пао шака. Комитске чете, које су дошле из Бугарске да подигну устанак, прве су се повукле у простране и непроходне планине, остављајући народ и села њиховој судбини. Али како је граница према Ђугарској била тако блокирана, да је шповратак чета на тој страни био потпуно онемогућен, · бугарске војводе и четници одлучили су да пређу у Србију. Они су ту били примљени врло лепо, па им је чак дата помоћ не само за станове и храну, него и новчана. Одужили су се међутим на тај начин, што су већ идућега пролећа отпочели борбу, углавном не више против Турака, него против Срба, српеких села и српских првака. Такво бугарско држање било је одлучујуће за развитак српске четничке акције. — И. У. био је чисто софиско дело, предузето са циљем, да се Македонија (подразумевајући ту и Стару Србију) припоји Бугарској. Због тога је у самој македонској унутрашњој ~ револуционарној ~ организацији дошло до сукоба. И док је у битољском вилајету букнуо устанак, источни окрузи, под утицајем војводе Ј. Оанданског и његових присталица, остали су мирни па чак и противни устанку. Дубок сукоб и међусобна разрачунавања између агената. двора и федералиста, присталица балканског споразума, започети поводом несрећног И. У., узимали су све шире размере и нису се могли изгладити ни до данас. M. Миленовић. ИЛИНСКА ПЛАНИНА, у Македонији, западно од изворишта Црне Реке, 19 км северно од Ресна. И. П. пружа се правцем од северо-северозапада Ka југу-југоистоку, а највећи висови су: Коњарник 1.910 M, Широка Рудина 1.881 м, Шлаке 1.999 M. Североисточним подножјем иде пут Кичево—Бојишта. JI. B.

ИЛИРИ су били становници западног дела Балканског Шолуострва пре римске окупације и доласка Оловена на југ. И. су романизовани и доцније пословењени, уколико нису ишчезли као носиоци свог старог, односно поромаљњеног језика. Име И. одржало се кроз историске епохе у већем или мањем обиму западног дела Балкана, тако да је чак и ренесанса националног и културног живота западног дела Јужних Оловена, у првој половини 19 века, прозвана Илиризмом.

Шрема схватању Херодота, простирала се илирска земља у 5 веку пре Христа, од Јадранског Мора до извора Мораве, на,

“ истоку, и до реке Адиже на. северозападу.

На југу допирао је илирски језик до границе Епира, по свој прилици до реке

4