Narodna enciklopedija srpsko-hrvatsko-slovenačka : II. knjiga : I—M

МУЗИКА

Ако уђемо у анализу историске шпрошлости, ми ћемо, обзирући се на последице, које су нам од ње остале, у музичком погледу утврдити следеће: западни крајеви нашега народа, подлежући утицају романске и терманске културе, имају, једним делом, тежњу ка импресионистичким музичким схватањима, чисто романске музичке школе, док други, поред импресионизма романског правца, подвлаче јаче музичке принципе немачке школе. Утицај руског генија јавља се овде као последица пробуђене националне свести, која се, у многоме, наслања, у последње доба, и на Чехе. Отуда се у овоме делу нашега народа осећа више тежња за хармониским импресионистичко-експресивним комбинацијама, које не значе увек и психолошку музичку дубину, док је мелодиска. линија, великог и снажног замаха и израза, мање одлика ових крајева. Натурализам, који се, често, среће, овде је у знаку народних музичких карактеристика, које се, најчешће, изражавају кроз хармонска сазвучја секунде, кварте и квинте.

Источни и јужни крајеви наши теже више пеоихолошкој дубини, и хармонске комбинације сматрају само као средства, да изразе своја психолошка, музичка схватања. Мелодиска линија, је овде, насупрот западном делу, великог обима, и носи на, себи чисто словенске карактеристике, и ако се сретају и одлике музичког оријентализма, али који је само једна епизода, а не и главна суштина. Ипак, оријентализам као такав јесте једно средство више за музички контраст.

Ако се изврши дубља анализа народног мелоса, видеће се, да су главне националне одлике својина и једне и друге сфере, и да као скупно наше чине главну нашу музичку карактеристику, која се огледа: у разноврсним полиритмичким комбинацијама, које су за савремену М. од велике важности; у медодиским кретањима, која, елиминишући оријенталне мелодиске одлике, носе чисто словенско обележје; и у хармониским концепцијама, које се више наслањају на старе скале него на данмлињи дур и мол.

Из овога се види јасно у коме се правцу

кретала и уметничка М. у српекоме делу нашега, народа.

Ma како да за развој М. у српском, као и у осталим деловима нашега народа, имају, у неколико, вредност и они странци, који су у нашој средини радили, ипак је М. у српскоме делу нашега народа, мотла да стане на снагу тек са јачим ступа њем на музичко поље људи наше крви. Јер, ако је у неколико наша М. подлегла, утицају појединих страних школа, ту има, донекле, кривице и до тих странаца, који су радили у нашој средини, и који су нашу музику подводили под норме 8ападног музичког схватања, које су, у мнотоме, нама стране.

После Корнелија Станковића, који је мало дао уметничкој М., јер сем неколико клавирских ствари (игара) које имају за основу народни мелос, он није оставио какво веће дело — ако овде не рачунамо да је у ноте ставио и четворогласно хармоцизирао целокупно певање српске православне цркве — хронолошким редом, долази, на позорницу Јосиф Маринковић, чија је делатност, готово и искључиво, посвећена вокалној М. Његови хорови, као и соло песме, имају све мелодиске одлике наше народне М., рачунајући ту и оријенталне мелодиске примесе. Он компонује више него ли што обрађује народну попевку, и романтичарско схватање генерације којој је припадао, јесте и његова

тлавна карактеристика. Суђаје су његов.

прилог бинској М. — СОтеван Шрам бави се, тотово и искључиво хармониском обрадом народних црквених и световних напева, и има све одлике догматског хармонCROP третирања. — Јован Иванишевић компонује самостално, узимајући у обзир и народне музичке карактеристике, али је његов стил далеко од тога да би био израз наш. Доказ за ово су његове соло песме уз пратњу клавира.

Појава Стевана Мокрањца даје замаха националном музичком осећању, које је највидније дошло код њега до израза у руковетима, а-мање у оригиналној композицији. Његов рад је посвећен вокалној М., а његова М. за Ивкову славу, као и недовршена М. за друге неке комаде, није поље на коме је он своје музичке спосо0бности најбоље испољио. Његов рад на црквеној М. је од капиталног значаја, а њетово хармонско схватање је основ савременог нашег музичког национализма.

Генерација која ступа за Мокрањцем, а. у коју се могу уврстити: Божа Јоксимовић, Сташа Бинички, Петар Кретић, Иса Бајић, узима идиоме народне М. за своју музичку обраду, и, ма да шири поље рада, не спушта се у радикално решење музичког национализма, него се, у мнотоме, задржава још на примени народних "мотива у слободној композицији, не стварајући из њих могућност једне велике мелодиске градације. Јер цела ова генерација осећа мелодију као главни музички израз, док јој хармонски проблеми остају по страни. У многоме, хармонија се третира у овим генерацијама догматски, али је замах њеног уметничког делања већи и задире у област симфониске музике и опере. Разумљиво је да први почетци овота рада нису могли дати и дефинитивне резултате, али је факат, да је ова, генерација почела да оре запуштено инструменталдно музичко поље, и да се са њом почело излазити из чисто вокалног стила, који је до тада доминирао. Опере: Ha уранку, Кнез Иво од Семберије, као и музика за разне позоришне комаде, коју су писали торе поменути композитори, чисто инструменталне композиције, поред

= 908

Pid RA AV у њи

аи