Narodna milicija

људи о свету. Према старим причама о облику Земље »горе« је било ввеслапо небо, а »д.ле« огромни таласасти окван. Сада пак Земља лебди » от. ореном простору и што је нама »горе«, то је за тадањем човеку недостижан свет с ону страну Земаљске кугле »доле«. Под нашим хоризонтом савила, се друга половина исто таквог небеског свода. И та голема кугла лебди сасвим слободно, нигде неподупрта, у празном свемирском простору. Па како да не падне доле, питамо се под утиском наших свакидашњих земаљских прилика, према небеском своду. Таквом питању; нако су већ многи њиме разбијали главу, ако боље промивлимо, нема места. Ако из руке испустимо челичну куглу она. »пада«. У којем смеру“ Никада горе и на страну, него свагда, »доле«. Шта је нама »доле«“% »Горе« нам је свод небески, а »доле«% — »доле« нам је тло Земље. Кугла пада право према Земљи, приближава, се њој; кад би се смер падања продужио у унутрашњост Земље, кугла, би св нашла право у њеном средишту. Но, тако суди о »горе« и »доле« сваки човек на Земљи, ма где стајао на, њеној површини. Па и онај у тачци сасвим супротној од тачке на којој ми стојимо. Но мисмо окренули ноге један другоме, тшо је нама »горе«, онима с друге стране Земаљске кугле је »доле«. Шта је дакле за читаву Земљу »доле«, а шта »горе«. Очито за њу нема ни »доле« ни »горе«. Можда ће сада сваком бити јасно питање зашто Земља не пада. У свемирском простору лебди она, као велика капља уља у пригодној смеши воде и алкохола.

Но, зашто челична кугла коју смо испустили из руке »пада« према средишту Земљес Због тога, што је под челичном куглом коју смо испустили из руке голема кугла земаљска, која ову нашу куглу неодољивом и великом привлачном силом — »силом теже« или »гравитацијом« вуче ка своме средишту и тиме изазива појаву њена, »падања«. Ако бисмо ми на неки начин уклонили Земљу испод челичне кугле која пада, зар би било падања челичне куглез Падати може једно тело само онда, ако је ту друго тело, које га к себи привлачи. Ако би Земља лебдела, у свемирском простору, а да нигде нема никакве друге велике масе, чија би привлачна сила везала до Земље, онда, би она стајала непомична у тачци где се је десила. Али, она се креће.

Земљина кретања

Свако од нас је хиљаде пута посматрао како Сунце изјутра излази на једној страни, а навече залази сасвим на, супротној страни. То као и посматрање кретања звезда, и Месеца навело је старе Асирце и Вавилонце на, помисао да је Земља, изолована и лоптаста и веровање да се сва небеска, тела и читаво небо обрћу око Земље, која, је средиште васионе. Појављивала су се ту и тамо напреднија схватања, али ту је била црква која се, као и увек, нашла, као препрека развитку научних мисли са својим тумачењем да непокретна Земља почива на своме ослонцу, а да, су Сунце и звезде мале небеске светиљке створене божанском моћи ради човекове удобности.

Земљино дневно обртање око њене оси од запада према |истоку, из чега следи закључак да је кретање свих звезда од истока према западу само привидно, први је јасно утврдио у ХУТ. веку познати словенски астроном Никола Коперник. Откриће дурбина чему је много допринео наш земљак сплићанин Господнетић и Италијан Галилео Галилеј много шта је разјаснило у том питању. Са дурбином могла се боље сагледати огромна небеска ва“ сиона, и утврдити да је Земља само један њен делић. Галилео Галилеј је говорио: »Жеелети да се васиона окреће да би се сачувала непокретност Земље, још је мање разумно него кад би неко, ставши на врх брега у жељи да разгледа, околину, захтевао да се Земљини предели окрећу око њега, да се не би потрудио да он окреће главу«.

Шта, се човечанство више приближавало нашем добу све су се више стали јављати докази да је дневно кретање неба, само привидно и да проистиче из стварног Земљиног окретања око поларне оси. Први услови за ово окретање су лоптаст облик Земље и њена изолованост. Посматра-

њем неба, сме сазнали да се и Сунце и сви његови пратиоци окрећу око својих оси и не би било природно да, Земља чини у томе изузетак. Таквих доказа имамо још много. Имамб и низ непосредних доказа за Земљино обртање. Тако, например, имамо скретање пасатских ветрова, што дувају од хладних земљиних полова ка топлом екватору на запад, скретање хоризонталног хитца, скретање ка итоку тела, које пада са велике висине тшо је експериментима научењака потпуно убедљиво доказано, итд. Као последица земљина, обртања појавила се такозвана центри“ фугална сила која тежи да одбаци тело које се обрће од њене осовине обртања. Ако вежемо канапом камен па га окрећемо у кругу он Тежи да одлети од нас или има тежњу да се отргне комадић њега па да он одлети. Код Земље је центрифугална сила, још од њена постојања морала да се бори са силом њене теже, која њене делиће обрнуто привлачи ка њеном средишту. Као резултат укупног дејства ове две силе, која једна другој неда да превагне, појавила се сопљоштеност Земље на половима и њено испупчење на екватбру. Најупадљивија последица Земљина обртања, је излаз и залав Сунца због чега долази до појава, дана и ноћи.

Поставке да је Сунце, а не Земља средиште Сунчевог система, наилазило је на огорчен отпор хришћанске цркве. Она се борила свим средствима против нових поставки. Коперник је средином ХУЈ века први научно. побио поставке да се око Земље окреће читава васиона и доказао научним разлозима да се Земља креће око Сунца, по кружној стази и да је Сунчево годишње кретање око Земље само привидно. Због тога он је био прогоњен од цркве, 2 његово научно дело у коме је обрадио ту тезу » О кретању небеских тела« забрањено. Галилео Галилеј који је помоћу дурбина сагледао је да се око Венере и Јупитра креће неколико месеци, што је био очит доказ да се кретање небеских тела, врши и око других средишта но што је Земља. Због тога он је био изведен пред суд црвкене инквизиције. Познати научник тога времена, Бруно Вордано био је жив спаљен на, ломачи. Користећи се веома тачним посматрањима планете Марса помоћу модернијих средстава познати научењак Кеплер је почетком ХУП века први испитао тачан геометриски облик путање ове планете, а затим и Земље и пронашао чувене законе о њиховим кретањима око Сунца. Он је тачним математичким прорачунима утврдио да је Земљина путања, око Сунца, не круг, него влипса, која се веома мало разликује од круга. У једној његовој жижи стоји Сунце. Земља, се по тој елипси не креће једнаком брзином, већ брже на оном делу путање који је ближи Сунцу, а спорије тамо где је удаљенија. Велика, ос Земљине путање дугачка, је око триста милиона, километара. Средња удаљеност Земље од Сунца износи 148 милиона километара или 23.000 Земљиних полупречника. Воз који се креће брзином од стотину километара на сат требао би да путује 178,5 године да стигне са Земље на Сунце. Земља своју читаву путању дугачку 930 милиона километара превали за годину дана, крећући се просечном брзином од 106 хиљада километара на сат, која је далеко, далеко већа, од брзине метка испаљеног из пушке који се креће просечном брзином од 1.000 метара: у секунди или 3.600 километара на сат. То што ми ову брзину не запажамо узрок је једино у томе што немамо блиских упоредних предмета, према којима бисмо посматрали Земљино кретање на њеној путањи. Последица Земљиног окретања око Сунца су у првом реду годишња доба, затим неједнакост дана и ноћи у једном месту у току године и у разним местима на Земљи у једном тренутку, подела Земље на топлотне појасеве, итд. Неко је занимљиво описао два, основна Земљина, обртања, обртање око своје оси и обилажење око Сунца, које, како је и забележено, личи на игру валцера. при којој се пар играча обрће, а уједно играјући обилази ивицу сале. Само, јасно, у средини би требало бити неко Сунце, које је он замислио ако се у тој сали спусти електрична, светиљка, на, средини сале нешто ниже.

У свему изложеном, верујемо, да сте нашли, макар У

најосновнијим цртама, одговор на питање — на чему се

држи Земља.