Narodna skupština

СТРАНА 532

НАРОДНА СКУПШТИНА, САЗИВ ЗА 1890 ГОДИНУ

који очекује хоће ли лу се тужба уважити или не, такођс иије тако велика, Но у току дебате изнет је јога један, као што може изгледати, важан разлог; казато је: па да ли се минчстар користи оннм својим иравом, воје му закон даје, је ли он иодносио те тужбе, је ли му их касација одбила и оне ос-лободила? онда он треба да дође пред Народно Представннштво да каже : ја сам се користно тим правом, ја сам га употребпо, међутим ја срм наншао на неусиех и нисам га могао употребити. Али министар то своје ираво тужбе није унотребно, а то је требао да чнни, па тек ако би наишао по смстње и неусиех, онда тек да нзиђе нред Скупштину иа дп тражн измену закона. Тај разлог нрпзнајем, може нмати своје оиравданости. Али с друге сграие, господо, кад већ постојп факт, да се у народу нојавнло мишљење, које нпје са свим задовољно са радом судова у пзвесном иогледу, кад је опасиост да та струја не узме веће размере, дакле кад је судока независност фактички утрошена — не испитујући баш да ли с нравом нли не — онда ја мислим да не би за саму ствар било згодио и иовољно, кад би тек после таквих разннх покушаја изашао министар иред Скупштину, па казао: ја мислим да би требало ово друкчије урадити. То бн већ онда значнло, да је мпвпстар дошао у опреку са највншнм судом у земљи. Тај на.јвпшп суд треба да је чувар закона, тоје уираво носледњи стуб судске незавнсности, н замнслнте какав бн био иоложај, после разних рецимо неус^ешпих тужаба. Сад јесу ли мшшстрове тужбе биле основане, или је касација имала друга иосла, у резултату излазило бп то да нема помоћн ни код касацпје. Господо, ми бп се онда нашли пред оваквпм истим пнтањем, само што би то иитање имало онда много опаснијп и много незгодппји облик, него што га сад нма. Овако се је касанпја очувала на својој впсини, њој је дато оно што треба да јој се да, само је казато, да имамо разлога целисходностп, да се да пзвесна ограпнчепа мера днсциплпнске властн мнннсгру, да може одржаватн ред у првостененнм судовпма, којп су у неиосредном доднру с народом, и нмајућн могућност тога одржања реда да може онда за њега пред Скунттнном н одговаратн. И према хоме тај иут и начин, који су разуме се у доброј памерн препоручивала извесиа господа иредговорници, нзгледа ми да би могао у својим последицама бпти незгодан и опасап, јер овако се струја нерасположења, која ностоји и коју мн пе можемо не видеги задржава још на судовпма, који су у блпзини и додиру с народом, али кад би лред Скуиштину дошла у днскуспју н Касација, онда ствар добија много незгоднпјп облик. То треба да се избегне. Г. Максимовић пзмсђу осталога побројао је н начнне и путеве, којпма треба да нођемо, па да судове исправпмо п поиравнмо, ако има какве мане н погрешке. Ја се са тнм начином у главноме слажем. Право је г. Максимовнћ иомепуо, да трсба да се иази п прн постављању судија. То једобра п основана ствар, и за то је ту Скупштнпа, да од мпннстра тражи 1>ачун, ако налази да треба да му тражи рачун за го постављање. За то он може и треба да одговара, јер ои то п решава. Тако нсто рекао је, да треба п материјални ноложај суднјама поиравптп. Јасес тим потпуио слажем, јер, господо, суд то је највишп заштитннк ирава и жпвота нашег, нмања и частп паше; то је уираво једна од најважнијпх установа у једној државн. Кад хоћемо да нмамо правду, и ако је имамо, она никада није сувпше скупа. Дакле, ја се с тнм слажем. Г. Максимовпћ је и то навео, кад се обазремо на околности, које код нас иостоје, онда прп ностављању судија не треба да постоји обзнр ко је „иаш" а ко није „наш." Ту треба тражнтн снособност, сирему, и ја никада нпсам друкче ноступао него тако. Но, међутпм, с друге стране г. Макснмовпћ је казао н то, да бн гребало судије издвојити нз иолнтнке и кажо, како свака нартија гледа да иридобије судпје у своје коло. Кад је тако, онда сад настаје ннтање, како ћете наћн судпју, који пије нн ваш ни наш, кад свакн нрииада пзвесном колу? — То је мучно п незгодно. Лепо је у теорији гако говоритн, алн у ствари признаћете и сами, да су судије у прошлпм временнма — не кажем у данашњнм — сувише биле увучене у полнтнчку игру, иа јо сад врло тешко наћи човека,

који није нигде ангажован. Ја сам у главноме, колико мн је бпло могуће, гледао да наведем разлоге, који су могли руководити и министра правде и Државни Савет, да са нзвеснпм модпфикацнјама на ову меру прпстане, ма да је саветско мншљење потпуно необавезно и управо не би било разлога, да се оно толнко потреса, али, као што рекох, Савет је држао, да један човек, којн је позван, да пред Скупштином за пзвесну струку одговара, врло тешко може за њу одговарати, кад на њу нема никаква утицаја. С аруге стране, ја сам већ у почетку свога говора нризн^о, да свака ствар, свака мера може н да се злоунотреби, те хоћу још један моменат да напоменем, који је овде пзбно на новршину. Вазда, када је говор о томе, хоће ли се неком министру дати извесна власг, нзвссно нраво да ово илп оно чпни, вазда се одмах номишља и на могућност злоупотребе, и то нма свога оправдања, алп кад се иде до краја у таквом резоновању, онда јамислим да ми тиме не издајемо најбољу сведоџбу нашој уставностн; јер впдпте ако будемо вечнто само на то помншљалн, да ће свакп министар да злоупотребљава своју власт и да за то нећо ннком одговарати — онда шта значи цела наша уставна парламентарност? Ја мнслим, госнодо, да је Скунштина на првоме месгу најпозванији чувар и нравде и закона и она је позваиа да у свако доба сваког миннстра узима на одговор, ако бп он своју власт злоупотребљавао. И ио томе, ако ми у то ие всрујемо никако, ако не мнслимо да је Скунштпна штит и чувар свега тога, онда разуме се ми о нашој уставностн н парламентарностн дајемо доста рђаву сведоџбу. На завршетку свога говора хоћу још нешто да кажем н и ово ће вае можда нзненадити. Ја сам до сад наводнч разлоге, који су моглн руководпти и минпстра н Државни Савет да ову меру усвоје, и не налазим да се она коси са самом судском незавпсношћ/, која је Уставом гарантована у оној мери како то иостоји н у осталнм државама. Алн, госиодо, с друге стране, ми овом меоом улазимо у једну новнну, и, разуме се, кад се улазн у једну новину, ја прнзнајем да ваља да буде н нзвесне онрезностн н да не би требало и не треба •гако нагло и тако брзо пз једнога нзвеснога стања, које ностоји, скочити у неко друго стање, а нематп прн томноступности. Ова мера, која се предлаже, то је мера нужде, потребе да се лечи једно зло и кад је мера нужде, онда свакојако треба је тако удеспти, као пробу и иокушај, да се вндп, хоће ли се њоме што поетићи, а ту је Скупштина, да носле учппн иотребне измене. Сваком преображају требало би датп вишс поступносги н ирема томе, размишљајући и даље о овој стварп дошао сам до тог уверења, да ннје згодно н за најмању днсшмлинарну кривицу судије — која новлачп за собом један укор п.ш губптак иетнајестодневне плате — да није дакле за ге мсње кривице згодно покретатп тако гломазан апараг као што је Касација н њену оншту седннцу. Касација има свој велики задатак и своје разноврсне н многобројне послове и сад, ако председнпк неког суда, рецнмо нн на другп захтев мпнпстров није послао какав извештај, тај треба днсцннлиискп да одговори; зато да се покрећс цела оишта седница. По некад мора да се чека по два трн месеца, док се саставп оншта седница и онда би веома згодно било сазпватп је за пајмању днсциплинску крпвпцу. Као што рекох то јегломазан анарат за овакве сразмерно ситне послове. 11рема томс ја бих био мишљења, да треба министру да сс да известан утпцај на ова мања дпсцпплинска кажњавања судија; али да то буде у договору и споразуму са једипм днсциплннским одбором. 'Гнме би се, свакојако, с једне стране ностнгло то, да се један минпстар не излаже томе, да он лично сам мора да кажњава судију, а с друге страие нзбегава се иезгодиа случајност, да мииистар тужп једног судију п да тужба његова остане без успеха, јер онда свакојако ауторитег се његов нред судпјама крњи и оиада. Дакле, да се не бн мпнпстар нзлагао томе, да за сваку дпсцинлинску кривицу тужи судију п да због тога мора целокупна Касација да решава, опда свакојако то бп се тиме избегло, што се мпнистру даје нраво да у договору с дисцнплинским одбором те мање казне пзриче. А с друге стране иостпгло би се то, да мпнистар не ради то сам, ако се мпсдн да може бпти злоунотрсбе н да