Narodna skupština

СТРАНА 484

НАРОДНА СКУПШТИНА, ВАНРЕДНИ САЗИВ ЗА 1893 ГОДИНУ

питања, које има да се сад решп, и које је сада на дневном реду. Г. министар финанспја вели, да је тешко у напред прорачунати, колики ће бити прпходп из нових извора; а ја држим, да је то баш и задатак мшшстра финансија и владе, која је на управи. То је дужност министра финансија, који правп закон, јер он мора да зна снагу створених извора, а то није баш тако тешко сазиати. Када се знају предмети оитерећења, вада се зна стоиа, када се зна постуиак, којим ће се вршити закон финансијски, кад су познате све те нодробности, ондаје лако и прорачунати вероватну суму прихода. Нрема томе, ја налазим, да је неоправдан разлог г. мииистра, када вели, да он не може у напред да прорачуиа колпко ће бити прпхода пз нових извора. Ако ми, као посланиди са клупа, не можемо да то знамо, он треба и мора да зна, јер му је то дужност. У колико се његов прорачун слаже са завршним рачуном, у толико је он бољп миннстар финанспја; а у колпко је већа разлика између нрорачуна и завршних рачуна, у толико је он гори министар финансија. И, кад он пзбегава да тако ради, онда значи, да избегава да стане пред јавни суд; а то не служп на част никоме, па ни министру финансија. У интересу истине, ја имам да скренем пажњу господе посланпка на једну околност. Г. минпстар финансија наноменуо је, да су они нривремени дугови, који су остали, или ће остати непокрпвенн, да су онп пз ранијнх година Ја мислпм, да је крајње време, да се престане са тврђењем онога, што се може протпвно доказпватп. Дугови, који су остали не покрпвени, излазе из дугова жељезничке уираве за нове инвестиције у суми од 2,690.000 дпнара; а то је половина оне суме, коју сам ја иоменуо, као квасац за ново задужење. Преко половине износи сам дуг жељезничке дирекдије. Да то није постало 1883 и у опште ире 1887 године, доказ је сам извештај мннистров, у коме се наводи, да ,је тај дуг лостао на основу нарочитог одобрења у буџету 1891 и 1892 године. А тада су била ова пста господа министрп на управи земаљској. Дуговање то, дакле, не може да се датира из ранпјег доба; као и дуговање класне лутрије државној благајнн. Дуговање министарства спољних послова Народној Банци, то је постало отуда, што министар спољннх послова нпје имао од куд да изда плату својим чиновнпдпма на страни, па је с тога морао учинити зајам код Народне Банке Дакле, и то је дуг, који није наслеђен, него је створен 1892 године. Дуговање Народној Банци од њеног постанка у трп бона 7 60.000 динара има два. Једно, које је држава дужна Народној Банци ; а друго, које не ностоји од 1883 год., него је направљено од 1887 год. па на овамо. Дуговање Штампарији није дуг старијих времена, јер за исилату истога дуга, одобрен је зајам 31 Дек. 1887 год. а извршен уговором од 4 Јануара 1888 год. нзвучен пак 1889 год. Дуг штампарије требао је да се плати из зајма за консолидовање државних дугова. Тако псто што дугује државна Благајна Управи Фондова за 1892 годину н другим повериоцима око милион динара — и то г. министар не може да докаже. Алн, ако је и из ранијих времена, њему је одобрен кредит да то плати. Само један дуг као што рекох датира се из ранијих времена, а то су ова три бона Народиој Банци од 750.000 динара. Дакле, сви ови дугови падају на терет владе, која је дошла носле 1887 године Сем овога, морам да вам кажем, да не стоји, да се на жељезнички дуг плаћа 4°| 0 ; јер је у боновима, те с тога то треба и да се иснрави у говору г. министра финансија. Г. министар учинно мп је још један нрекор: да сам ја потписао онај извештај, у коме се каже, да је дефицит за 1891 год. 680.000 динара. Јесам, — али имајте на уму, да је ио завршном рачуиу било вишка у прнходпма над расходима у 1'| 2 милион дпн. показао се, дакле, суфицит. Комиспја, којој сам ја био члан, проматрајући стање ствари по књигама, по акгима и по закону

вероватноће — јер се по књигама није могло све видети по свима, дакле, околносгима, компсија је судила и створнла је убеђење, да у истинп не само нема суфицита, него да има дефицита од 680.000 дипара. То је разлика од два милиона динара. Министар је тврдпо, да има вишка; компспја је нашла да има мањка; а то чини разлику од иреко два милиона. Ја сам ишао још и даље, иа сам доказао, да је дефицит за 1891 год. изнео преко 5 мил. дппара. Но о овоме, што сам пре кратког времена овде говорпо, нећу сада понова да говорнм. Сада ћу само да напоменем, кад је одобрен ирви зајам за одужење дуга, имали смо дефицита 7 мил. и тај дефицпт уједан пут је свочио у 1889 иа 14 мил., а у 1890 сгао је на 4 милпона. Сама та лествпца показује , да наш буџет није уређен на еталној основн, већ зависи од случајиостп , која није иредвпђена. Та случајност могла је, да правда дефицит за 1891 годину, али ко може да гарантује, да се она неће и сада десити? И ја смем да потврдим без велике бојазнњ да ће се са дефицнтом већ 1894 год. доћн до оне суме, колику сам ја казао и за коју сам навео своје разлоге. За што? Сем оних разлога, које сам навео у нрвом мом говору још и за то, што г. министар финансија мисли, да је новим зајмом покрпо све привремене дугове. Не. Он је нокрио само ануптете за прво полгође 1893 године. Међу тим бонови, који су тако исто привремени дуг, нигде се не нојављују у буџету а њих ће бнти и у 1893 и у 1894 години. Онп се не иојављују у завршпом рачуну, но само у закону о буџету, баш да вам наведем члан закона — у члану 5 закона о буџету од 1892 годпне, — иначе њпх нема ннгде. Дакле, он је платно прпвремене дугове а не и дефиците. Дозволиће ми пак г. мннпстар финансија, да је велпка разлика између прпкрнвеног дуга н дефицита. Из тих разлога ми пмамо право, да износимо наше мишљење у овом тренутку о овом предлогу, а нема потребе, да се помпње шта је казао г. Авакумовић ире годину дана и шта сам ја писао по новпнама. Ја сам имао право да кажем оно у што ја верујем, а г. министар је изнео оно, у што он верује. И ви имате ираво и дужност, да примите или одбацнте оно, што је он казао, или да одбаците оно, што сам ја казао. Само нема смисла да у овако важном питању улазимо у личне зађевпце. И ја бих молио, да се од тога поштедпмо и сада н од сада, као што смо то до сада чинпли. То захтева озбиљност предмета, о коме се води реч; то тражи од нас ноложај, у коме смо.

Миниетар Финанеија — Ја морам да се позовем на вас, господо посланици, као на сведоке, да оцените, да ли је у мом пређашњем говору било личне увреде и личне полемнке. Апсолутно нпје. (Чује се: и није)Т. Вукашин Петровић принисује себи пзразе, које ја нпсам употребио. Ја нисам овде казао, да је баш то намера г. Вукашнна Петровнћа била, да је образована комисија, која је као иротивннчка имала доиста задатак тај, не да хвалом обаспе, него рекао сам, извините за тривијалан пзраз, да се баци блатом на радикалну странку и да коистатује, да је радпкална влада иза себе оставила силан дефнцнт. Ја пре свега одбијам од себе, да ми је иамера била, да лично ма кога вређам. 0 комисији је такав глас већ раније растурен био по новинама, ма да сама комиспја није завршила тако свој рад. То је за њу врло похвалпо и часно, што је она ииак беспристрасно констатовала нраво стање. Ја сам вам казао а кажем и сада : ја потнисујем резултат, који је компсија потврдила, јер тај резултат потврђује, да су се намере владе од 9 августа разбиле о књиге и о цифре. За то извештај комисије није ни растурен. Он је изнесен само једном у новинама. Међу тим цео извештај је снакован у мпнпстарству финансија. И влада, која је са оноликом поштом образовала комисију за констатовање рђавог радпкалног газдинства, није налазила за потребно, да од стране министра финансије пошље бар из колегијадности осталим министрпма ио један такав извештај. На једној страни лежали су егземплари повезани у платну за министре, а на другој страни у мпнистарству финансија лежало је наштампано 2—3000 тих изве-