Narodna skupština

СТРАНА 504

НАРОДНА СКУПШТИНА, ВАНРЕДНИ САЗИВ ЗА 1893 ГОДИНУ

ницима. Што крпвимо сад та два радника, који су за годину две обиграли у нашој земљи све наше капиталисте, као што то тврди мој друг Косовљавин и г. Костпћ, па онда и све стране каппталпстс, па ови нису пристали да у ово предузеће уложе своје капитале, дакле сад их кривпмо, што нису моглп дт нађу капптал на страни за ову нндустрију, која се на страви пропзводи и са стране код нас уноси, дакле, гато нпсу ноглп да унесу са страпе капитал, те да бију страну индустрију, п ији се производи код нас троше. То до сада није могло да буде, а од сада још горе неће моћи бпти, тим пре, што се свуда у индустријским земљама умножавају радниди фабричнп, и они траже нове пијаде за своје прерађовине, а не да губе и оне, што су имали. Дакле, нека се нн један Србин не нада, да ће моћи увући у Србију стран капитал за подизање индустрије, којом би се увожња страних прерађевина убила; већ ту жргву треба да се уче напте капиталисте да поднесу. Молим вас, за један мали пример. Ми извозимо шљиве п пекмез и то је једини артикал, од ког се ништа не може да преради, па нама да се врати. већ се све потроши; и зар би се пко од наших кагшсталиста нашао, да уложи свој капитал на страни, те да тамо подпгне пропзводњу овнх нашпх ироизвода а своје у земљи својој убије; не, то није истпна, да би се један такав Србин могао наћи. Тако псто не могу се наћи странн каии талп за подизање паше индустрије, зато што би се подизањем наше пндустрије убијала њихова и тпме убијала би се зарада њиховим беспосленим раднпцима. Кад г. Вајферт, кога ја много ногатујем и ценпм пије могао да нађе то и ла подпгне ту индустрију, онда је много мање могао то да учини један Коста Михапловић фабрички раденик. Са овога гледшнта ја мпслим, да правда, које треба у овом дому увек да буде, захтева да се њима овпх 10.000 дпн., којп као кауција служе, опросте п врате, јер су онпвећ, како рекох потрогаили својих 20.000 дин., не учинимо ли то њпма и њиној фамплији, онда ће они завршитп жпвот у погледу материјалном и никад се пеће одужити. С тога мислим, да треба иредлог г Косовљанпна да се прими, јер тегобе н терети, које су они подносили треба да утичу на нас, да пм на жао не учппимо, него да им каудију вратимо по прпмеру осталпх решења слпчних овом. Макеим Сретеновић — Ја сам тврдог убеђења, да овом прпликом, кад се решава хоће ли се продужити концесија плп не , треба регаити и питање о кауцпји. После разлога г. Ђурпћа и осталих, којп су говорилп, да кад се не може молпоцпма продужити концесија, треба пм кауцпју вратпти, остало ми је мало да кажем. Ја ћу да напоменем то, дајапознајем ове људе, и то не познајем их као гапекуланте, п рђаве, као гато то рече један иага друг, а мој добар пријатељ, него као добре раднпке п мајсторе фабрике. Познајем нх и као врло добре грађане п погатене, а прп том као људе без велпке имаовине. Молиоца намера је била, колпко ја непосредно знам, а и као гато се из самнх акта види, да отпочну у нашој земљи ову лепу и корпсну индустријску радњу рађење хартија, од које радње, разуме се, хтели су имати корпсти на првом месту онп, а па другом наша држава, а бога ми мало су хтели и славе као обично сваки човек, да им се забележе пмена у историјп као првпх оснивача индустрпјске фабрпке за хартију, после ослобођења од Турака. Ја мислим да Скупштини не смета ни један закон, да врати молионпма кауцију, јер ја сматрам да је све оно закон, што Скупштпна у границама Устава реши п на највишем се мссту иотврдп. Скупгатипа је могла на основу закона једиом нндустрпјалцу пре неколпко дана, да поклони ђумрук од 60.000 дпн., могла је, да му продужп повластицу од 10 на 15 година, вратпла је индугтијалцу Вајферту 10.000 дин., зашто се онда не може овим српским спновима, при том од напред именованих хпљаду иута спромашнијим, вратити и каудпја, пошто им се непродужава концесија, кад су се сиромаси мучили и борилп па и уморили, капитала што су имали око овог потрошили, па сад зар да пх ми као законодавно тело јога премлатпмо, тако

да се два наша добра грађана никад више за живога не могу подигнути. Ја се надам, да ће Скушптина усвојити предлог г. Косовљанина да се овим путем Кости Мнхаиловићу и Кости Јовановићу врати клуција. Тома Бојичић — Господо, ја ћу на послетку неколико р^чи да проговорпм зато што видим, да око ове кауције има разног мишљења. Ја по том мигаљењу могу само ово да кажем: ови повластпчари, кад су тражили повластицу од државе и склоппли овакве услове нису замишљали, да ће наићи на ове тешкоће, т ј. надали су се да, ако и наиђу на какве тешкоће у том предузећу за фабрикацију артије, онда су ту и наша влада и Скупштина п ако буде тешкоће ми ћемо се обратити с молбом за продужење иовластице, јер није лако подићи ин дустрпјску радњу, коју данас Србија нема. Дакле вашла се та два човека да подигну ту фабрику као две патриоте. да не морамо ми слати толике милпјуне на страну. И ми би смо то сви волели п волимо за цело, али поред те тегакоће у том нредузећу њиховом нашла се јога већа тешкоћа на уговору баш ондт, кад су они мислили да то дгбију, нашло се да је уговором спречено искључиво давање новластица у нашој земљи. И зато они нису криви. Што се овде каже: држава треба да им то ноклони — ја мислим да држава нпје ништа њима дала, него они су држави дали и заложили све нгго су имали и труда да иодигну једно ипдустриско предузеће, ту фабрику хартпје, п дали су још и кауцију од 10.000 динара. ПГга ће мо сад? Што сад хоћемо нпје ништа друго него да отимамо, од та два сиромашна човека, да им држава отима, а држава пм нпје ништа дала Требало је да се упитамо, да ли се може овако неко предузеће да подигне. То је за цело било тешко за њпх двојпцу, зато што они нису капиталисте. Вели се па опп су пшли да траже некога, који ће то да узме на себе ; па лепо, и други су то радили, ни Вајферт сам није подпгао фабрпку само својим каппталом, него је морао тражити капптал са страпе, којпм ће нодићи овакво негато у земљп. То је тешкоћа подићп, и ја молим Скупштину да она има само то на уму, да оваква два радника, који су доведени у незгоду трговачким уговором, што им се не да сад искључиво право повластпце, п што онп нпсу моглп да дођу до решења на молбу, ко.ју су годину дана раппје иоднели за продужење овог рада, и што су далп кауцпју а држава њпма није ништа дала — ја сам мпшљења, да им треба да вратимо 10.000 динара, јер су њинп новци и бпли. Известилац Рад. МитровиК — У извештају овом одбор није поменуо нпшга о кауцији, зато гато ни сам г. министар у свом предлогу ннје о томе ништа тражно да се решава Ево ја ћу вам ирочитати закључак миннстровог предлога, да видите како он гласти: .... „донети своју одлуку о томе: да лп се молитељима може дати гражени иочек од две године, за подизање фабрике хартије, и ако може, од кога ће се дапа овај ночек рачунати ? У нсто време част ми је поднетп п сва акта овога предмета." Као гато видпте министар није од Скупштине нп тражпо да решава о кауцији, него само да реши о продужењу рока п одбор решавао је само о томе, да ли да се продужи плп не продужп рок, за рад око фабрпке хартпје, а о кауцији нигата није регаавао. Сад да впднмо да лп Скушптина може о том питању решавати, и може лп уевојити предлог г. Косовљапина који је овде изнет. Чл. 9. повластпце гласп овако: ова повластпца престаје: а.) По истеку 15 годпна; б.) Ако повластичарп не испупе услове у одељку VI у ком ће случају п кауција прппастп у државној касп. У случају под б.) повластица престаје п кауцнја припада државној каси по решењу Народне Скупштпне. (Наставиће се)

Одговорни уредник РаНКО ПетрОВИ^

Штампа срдско-краљев. државне штампарије