Narodno blago. Knj. 1
146
На синији од злата тепсију,
На тепсији савијена гуја,
У зубим' јој алмаз каменови,
Из њих бију мави пламенови ;, При њима се може вечерати,
У по ноћи, као у по дана. Проговара, капетанов бабо: »Ојаши с коња, моја невјестице, »Овим ћу те даривати даром !« Говори му Нефица дјевојка :
» Хвала теби, капетанов бабо,
»Ја ти коња одеједнути нећу, »Док ми не даш од тамнице кључе«. И он одмах у двор побјегнуо. Исходила капетана мајка, Износила тепсију бисера,
Па говори Нефици дјевојци: »Сјаши с коња моја. невјестице ! »Овим ћу те даривати даром«.
Она, јој се преко руке свија,
Па се седлу по јабуци вија,
Те говори тихо, слатким гласом: »Жвала теби моја свекрвице,
»ја ти коња одоједнути нећу, »Док ми не даш од тамнице кључе«. У том ступи Јашар капетане,
На нотгам му хакикли налуле,
Па, говори Нефици Туркињи : »Ојаши с коња, Пуркињо дјевојко ! »бјаши с коња ногу саломила !