Narodno blago. Knj. 1

30

0 топломе дану Петровоме, Кад бијаше згода свадбовати И кићене свате веселити,

Јер не има вјетра ни мећаве, Љуте буре, страшне олујине, Да замете киту и сватове.

Али ето муке из бупака,

Ето мачка, великот јунака,

Па он стаде свате прегледати

И љутито на њих стријељати Што му није с миром починути У буџаку на своме оџаку

Од сватовске вике и играња. Зтледатше се кићени сватови Згледаше се муком замукнуше, Но да видиш љутога стршљена, Окочи јунак ко да се помами ецну мачка љутитом жаоком, Па побјеже главом без обзира, Сватови се рахат учинише. Похвалише љутогта стршљена, Што велико учини јунаштво

И освјетља образ на дивану.

Те се бједе свати избавише

И весеље опет затурише.

Мало стало за дуго не било, Док ти ево миша проклетога, Да уходи господу сватове. Стаде мијо мудрост просипати И свакаке заметати шале,