Narodno blagostanje

Страна 435.

УГОСТАЊЕ

план једна целина која се не да делиши. То је одговор г. Снаудену. Овај двобој преко штампе пошсећа на онај из 1924. г. Француска влада је прошесшвовала прошив Дозовог плана и тражила је измену одредбе о трансферу. 1. Снауден је на шо одговорио да се Дозов план има да прими или одбије али не може да се мења јер он је једна целина.

Промењене су улоге, али су остала иста гледишта у сукобу. да нас би било зло, ако би овог пуша победило гледиште које је 1924. г. победило.

1. Нешто о мобилизацији репарација

Немачка годишња плаћања на основу репарација подељена су на два дела: безусловна и условна. Прва су гарантована нарочитим приходима за првих 37 година и учињена потпуно независним од финансијског и валутног стања Немачке. Она се морају плаћати под свима околностима. Између те обавезе Немачке и оне, коју она прима приликом закључења јавнога зајма, нема никакве разлике, облигације су истоветне. За износ тог безусловног дела зајма, Немачка је дужна да изда Банци за Међународне Обрачуне облигације са купонима и текстом, подешеним тако, да се исте могу пласирати на међународном тржишту капитала. Новац, добивен продајом тих облигација, предао би се државама повериоцима по нарочитом кључу, о коме ће бити мало час речи. — Тај безуслован део назива се и комерцијалним а њихово уновчење мобилизацијом. Безуслован део износи 660 мил. марака и има се овако употребити:

На ануитет Дозовог зајма, (који износи за првих 5 година 88.5 мил. марака, исплаћује се дефинитивно кроз двадесет година (19485—49), а последњих пет година износи свега 69.5 мил.). Остатак од 570.5 милиона марака (последњих пет година 590 милиона, а после 1948 г. 660 мил.) додељује се неопозивно и до краја Француској; 500 милиона, Италији 40 милиона, а остатак од 30.5, односно 50.5 односно 120 милиона (после 20 година) имао би да се подели међу остале државе повериоце.

Питање мобилизације је старо колико и питање репарација. За време саме конференције Мира Француска је имала тиху наду, да финансијска Секција Лиге Народа,. путем међународних зајмова створи потребне капитале за њезину обнову и консолидовање финансија, а она би зато дала у гарантију своје репарационо потраживање од Немачке. Кад је 1926 г. изгледало да ће Француска финансијски и валутно да се стропошта, влада је покушала да уновчи потраживање по Дозовом плану, — при чему је наравно тада једино Америка могла доћи у комбинацију. На то су одговорили амерички банкари, да је немогућно продати немачке облигације публици, кад се у самом Дозовом плану, као правној основи тога дуга, даје дужнику могућности, да обустави плаћања ма и привремено.

Тај је одговор оставио дубок утисак на француску владу и из тога је изишао захтев, да се немачке репарације комерцијализирају тј. да се направе способним за продају на међународном тржишту капитала. Колико томе Француска придаје важности види се пре свега из писма, „које су француски стручњаци у Јанговом- комитету, г. г. Моро. и-Пармантије, упутили г. Поенкаре-у и у коме. изрично веле, да је заснивањем безусловног, комерцијалног дела немачких репарација Јанговим планом пружена Француској могућност, да га прими иако он смањује њено укупно потраживање. Исто тако за време велике дискусије о ратификацији ратних дугова г. Поенкаре је истакао могућност мобилизације једнога дела ануите-

та, као најдрагоценију тековину са гледишта Француске, — премда је и сам био мишљења да су за то за сада врло слаби изгледи.

||. Презасићеност француског тржишта капитала

Ноторна је ствар, да је Француска данас најбогатија покретним капиталом у свету. Француски министар финансија би могао без тешкоћа да емитује годишње државних облигација за 20— 930 милијарди франака. У Француској каматна стопа стално опада и постоји опасност да падне на ниво, који чини саму штедњу неинтересантном. Француска је данас у истом положају у коме је била пре 1910 г., када је целу Европу снабдевала капиталом. Пред саме парламентарне ферије изгласао је француски парламенат закон о смањењу пореза на купоне страних облагиција од 25% на 18% и о укидању тако зв. абонмана за страна друштва, која емитују облигације у Француској. Обе те мере имају за циљ омогућење извоза капитала у иностранство. Има скоро година и по дана, како француско финансиско тржиште извози милијарде франака у иностранство. Како то услед фискалног законодавства није могло бити путем дугорочних облигација, то се вршило путем краткорочних банкарских облигација.

Депозити код шест највећих париских банака порасли су од 1927 до краја 1928 г. за 28.6ф и износили су З0ХП 1928. 47.2 милијарди франака, односно сто милијарди динара.

У земљи нема довољно прилике за пласман и банке су приморане да извозе капитал. И сама новчанична банка им то омогућава дајући им девизе у репор. Оне улажу најрадијеу американске и немачке акцепте и њихове државне благајничке записе (бонове). Даље, дале су знатне суме у репор на њу-јоршкој берзи; а дају и кредите немачким банкама па и трговачким кућама. Често преко Лондона. Чехословачке и аустриске банке су добиле знатне кредите.

Цени се на 15 милијарди франака износ тако пласиран од стране банака у иностранству.

Тај се новац никад не враћа, већ се временом претвара у дугорочне кредите.

||. Француска форсира отплату својих дугова у земљи

Француска државна каса нема потребе за капиталом. Чим је потписан Јангов план, француски парламенат је узео у дискусију пројект закона о пореском растерећењу народа за милијарду и по франака. Јангов план је био само повод, јер француски државни приходи тако нагло расту, да се растерећење може извршити без обзира на немачке репарације.

Једино на шта би Француска могла да употреби новац добивен од продатих немачких облигација, то је форсирана амортизација државних дугова. Али ни то није тако проста ствар. Треба да постоје дугови, који се одмах могу да отплате, иначе би. се изгубило на камати, а колико то значи разумећемо кад имамо у виду, да ануитет од само