Narodno blagostanje

"8. новембар 1930.

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ Страна 705

Dr. Milutin Bošković, Beograd,

8 FONDOVI PERS. SMIH NOVČĆAI

ЈЕ

— Jedan prilog pilanju o penzijama privatnih nameštenika kod nas —

U pretprošlom broja saopštili smo u „Obav eštajnoj službi” da ie jedna deputacija bankarskih činovnika molila Ministra socijalne politike da zakonodavstvo o osiguranju privatnih nameštenika, koje važi u Sloveniji i Dalmaciji, proširi na celu zemlju. Ministar je to obećao.

Teško da postoji još koja zemlja u svetu, tr kojoj nije onaj deo naroda koji živi od prodaje svoje radne snage, osiguran za slučaj bolesti, iznemoglosti i starosti. Po ugledu па osiguranje državnih činovnika u naprednim zemljama st prvo pojedina veća poduzeća pristupila iz sopstvene inicijative, a često pod pritiskom organizovanih nameštenika, izgrađivanju organizacije osiguranja penzije, dok nije to regulisala državna vlast zakonom i učinila obezbeđenje obavezno za obadve sfrane. Jugoslavija ima fako reći od svog počefka zakon o obezbeđenju radništva, o čijem funkcioniranju ne bismo hfeli ma ovom mestu ništa da kažemo. Ali je time principijelno prizgata potreba takve jedne institucije. U našoj zemlji ima mnogo hiljada privatnih nameštenika, od kojih najveći deo nije ni u koliko obezbeđen u slučaju nesposobnosti i starosti. To je neverovatno, ali istinito. Neverovatna je jndolencija dotičnih nameštenika, jet, zbilja, potreban je tursk fatalizam, pa ići kroz život, često opterećen velikom porodicom, bez ikakve imovinske rezerve i bez ikakvih obezbeđenja. Potreba tih osiguranja toliko je nototna, da niko i ne pomišlja, da je osporava. Tako se samo da objasniti da su mnogobrojna poduzeća bez pritiska organizovanmog činovništva, iz sopstvene inicijative, pristupili organizaciji penzionih fondova ili osiguranju kod naročitih osiguravajućih društava. Ali se to pitanje ne može da reši bez zakonske osnovice, koja do detalja reguliše sve što čini osiguranje efikasnim. Često je to karikativno osiguranje penzije gore od osustva svakog озгошгапја, о Сети je najbolji dokaz činjenica, da baš u Beogradu postoje slučajevi, da činovnik godinama uplaćuje u penzioni iond i da, istupajući iz ma kakvih razloga iz dotične ustanove, i prekidajući nameštenički odnos, gubi sva prava i na tloge koje je uplatio. To je stanje očigledno gore od osustva svakog osiguranja. Koliko ie iluzormo karikativno, dobrovoljno osiguranje privatnih nameštenika od strane banaka, najbolje se vidi na primerima koje je g. dr. Milutin

Bošković sredio na osnovu podataka za novčane zavode za Beograd i obradio u ovome članku.

I Statistički pogled.

Izuzimajući Sloveniju i Dalmaciju, u našoj zemlji pitanje osiguranja privatnih nameštenika čeka još jednako svoje rešehje.

Potreba tog osiguranja oseća se do te mere (i ako sami nameštenici nisu pokazali veliku energičnost u zahtevu za njegovim rešenjem) da je veliki broj većih, a priličan broj i manjih banaka uzeo sam inicijativu za obezbeđenje svoga osobljia stvaranjem penzionog fonda. Mora se međutim konstatovati da su, sa malim izuzecima, ta nastojanja banaka u velikoj većini nedovoljna, što znači da ni kod društava, u čijim bilansima figurišu fondovi za obezbeđenje osoblja, pitanje osiguranja nije rešeno. Na protiv, može se reći, da ti penzioni fondovi pre štete nego li što koriste ideji osiguranja nameštenika, jer oni čine da problem osiguran|a izgleda manje akutnim nego li što je on to u stvari. Na ime, ima dosta ljudi koji smatraju da ti penzioni fondovi, ako ne rešavaju problem potpuno, a ono bar delimično. U kojoj {e meri to gledište pogrešno pokušaćemo da pokažemo ispitujući stanje osiguranja činovnika beogradskih banaka putem penzionog fonda.

Od 65 bankarskih preduzeća u obliku akcionarskih društava jedna trećina (22 banke) ima penzioni fond za osiguranje svoga osoblja (ovde ne ubrajamo Narodnu banku, koja ima poseban status za osiguranje svoga osoblja). Ostale dve trećine, koje nemaju pehzionog fonda, nije nam poznato, da li osiguravaju svoje osoblje kojim drugim načinom.

7

UREDNIŠTVO.

Ukupni iznos penzionih fondova 22 beogradska zavoda prema njihovim bilansima za 1929. godinu je 18,796.870 din. Ali ta suma je vrlo neravnomerno raspoređena: dok jedan zavod ima fond od svega 5000 din. (i ako je taj fond osnovan još 1926. god.), fond drugoga zavoda iznosi više od polovine celokupne sume, naime 9,880.663 dinara. Skoro polovina od tih zavoda ima penzioni fond, koji ne premaša sumu od 100.000 dinara. Prema tome vrlo je mali broj zavoda, čiji se penzioni fond, prema sumi, kojom raspolaže, može smatrati da pretstavlja, ma i vrlo skromno, obezbeđenje za one slučajeve, radi kojih je ustanovljen.

II. Pravni položaj osiguranika.

Da vidimo sada, na kakav su način organizovali ti zavodi obezbeđenje svoga osoblia putem penzionog fonda.

Više od polovine zavoda sa penzionim fondom nema hikakvih pisanih odredaba u pogledu organizacije fonda i njegovog delovanja; kod ostalih pak, kod kojih posto{e, one su vrlo različite, i ako imaju skoro sve zajedničke propise.

I pored toga, što je pitanje osiguranja osoblja jedne banke vrlo važno, he samo za to osoblje, nego i za samu banku, a To se vidi i iz fakta da ima dosta banaka, koje su iz sopstvene inicijative preduzele mere za rešavanje toga pitanja, pa neke čak namenile toj svrsi i znatne sume novaca, ipak je organizacija toga osiguranja više nego nepotpuna. Kad se pročitaju pra=