Narodno blagostanje
Страна 534
Познати банкар Феликс Соједна оптимистачка прог- Мари, је, према „Берлинер
ноза Тагблату“ одмах после краха | Кредит-аншталта _ прорекао, да ће се велика криза тек онда завршити, када се испуне четири претпоставке: 1) Реконструкција талијанског банкарства, 2) Крах и санирање немачког банкарства, 3) Укидање енглеског златног важења и 4) Пад Кригеровог концерна. Пошто су наступиле ове све четири претпоставке, и то по реду, како их је Сомари прорекао, „Берлинер Тагеблат“ питао га је, да ли сада види пут за решење кризе. Сомари је на та одговорио у брошури „Обрт кризе", чије су основне идеје следеће:
Решење кризе претпоставља јако ограничење производње. Оно се је до сада већим делесм извршило, и оно ће сигурно и даље да се врши, јер и највећа подузећа немају снаге, да дуже времена производе са губитком. Данас је искоришћавање капацитета производње код сировина сведено на најмању меру. Смањење производње постигнуто је у најважнијим гранама производње сировика. Последица је пораст цена сировина, и обрт на тржишту сировина. јер тенденција пораста цена присиљава купце да више купује ако не желе да касније скупље купе. То је један моменат, који омогућује обрт у коњунктури. Други је, огромни велики капитали, који у појединим земљама чекају на могућности пласирања. Чим се прекорачи врхунац кризе, и почне процес санирања, више се не може одржати политика уздржавања од инвестирања капитала. Још никада нису стојали за обрт у коњунктури тако огромна сретства као данас. Додуше, још увек може да дође до неповољних привредних догађаја, као н. пр. аустријска обустава плаћања или немачки мораторијум трансфера. То би били врло значајни догађаји, али њихово дејство не може више бити гако далекосежно, као дејство крахова последње године, јер пре годину дана
свет није био припремљен на овакве догађаје, док би се да- |
нас чудио, да један од очекиваних привредних догађаја, не би наступио. Сем тога, берзе су већ есконтовале те догаbaje, rako xa OM у случају њиховог остварења курсеви. односних хартија од вредности остали непромењени — толико ниско стоје они данас.
Повољан обрт коњунктуре може се, по Сомариу, убрзати трима мерама: 1) Северо-Американске Сједињене Државе треба да се одрекну својих међусавезничких потраживања, а европске државе да се обвежу да ће дуже времена преузимати од Сједињених Држава читав низ важнијих производа по садањим ценама на светском трмишту. Ова обавеза треба да престане, чим порасту цене ових производа. За дужничке државе овде не може доћи до губитка, јер је искључено, да ће цене на светском тржишту и даље тако падати, да ће тиме настати губици за љих, који би били већи него њихове политичке обавезе. За прогуценкте жита, памука, бакра и петролеума, то значи фиксирање минималне цене, али које, за разлику од валоризације, долази од купца а не од лифераната. 2) Европске државе морају, као предуслов за санирање валута, да прилагоде своје расходе приходима. У ту сврху морају да редуцирају јавне издатке, цене животних намирница и кирије, и истовремено плате, радничке наднице м цене готових фабриката. 3) Мора се створити јасна база у односу између поверилаца и дужника; поверилачке државе могу добити од дужничких држава пле ћања само онда, ако. се њихов трговински биланс активизира, што поверилачке државе у интересу својих продуце-
" ната спречавају. Решење се не може постићи мораторијумом
и пролонгацијама. Оне значе конкурс без краја. Јер се у догледно време поново преузимање пуног плаћања не може очекивати. Због тога се мора проценити, шта поједине државе које су објавиле мораторијум могу платити на име ка-
НАРОДНО ВЛАРОСТАЊЕ
| Бр. 34
мате и амортизације. На основу ове процене треба да се снизе потраживања поверилаца; могуће је да ће се потраживања од кемачких дужника снизити за 50 од сто и од југоисточних европских за још већи износ. Специјална финансијска друштва у поверилачким земљама морају омогућити ломбардирање облигација. Када се испуне ова три предуслова, публика ће бити поново спремна, да тезаурирани новац врати у промет. -
Сомари долази до своје оптимистичке прогнозе, јер примењује. искуства досадашњих депресија на садању. До сада је, у ствари, депресија била увек замењена полетом, ако је с једне стране, новчано тржиште било веома ликвидно, а с друге, ако су производња и залихе тако нагло опале, да је већ сама потреба за најнужнијим поправкама и инвестицијама изазвала повећање производње. Али је питање, како смо то већ више пута нагласили, да ли су оба момента довољни за решење садање кризе. Ова се не може. упоређивати коњунктурним кризама пре рата, јер она има читав низ структурелних разлога, и својом јачином далеко премашује предратне. Раније би обиље новца и ограничење производње, као што је било почетком прошле године, било довољно, да изазове обрт коњунктуре.
Што се тиче конкретних Сомариевих предлога за решење кризе, то је онај о обавези европских земаља да купују извесне америчке производе, постао последњим Хуверовим говором актуелан. Из овог излази, да је он спреман, да попусти у питању ратних дугова, ако европске државе снижењем царина отворе америчкој роба своја тржишта. Али предлог ће наићи сигурно на јак отпор код европских држава. Француска- је изградила систем заштитних царина за аграрне продукте, и Енглеска је на путу, да се у корист империје, јаче затвори према иностранству. Ако би европске земље збиља биле спремне да снизе царине, од тога би профитирали амерички продуценти, али би остале земље биле тиме потиснуте са европског тржишса и њихова би се криза само пооштрила. К томе долази, да Америка није вољна да напусти свој систем заштитних царина; републикански изборни програм тражи чак даљу изградњу са-
дањег система. Али то значи да дужничке земље — а то
остају европске земље и после брисања ратних дугова нису још увек у стању да плате своје дугове, чак и онда, ако би били редуцирани по Сомаригвом предлогу. Код Сомариа долази до противречности измеђ првог захтева, да европске земље требају да купују америчку робу по садашњим ценама на светском тржишту, и другог, да цене готових фабриката треба да падну. Го погоршава рентабилност њихових предузећа, јер они морају, да код нижих цена за своје производе, плаћају једнако високе цене за набавку сировина.
Za vreme trgovinskih pregovora između Austrije i Mađarske, Austrija je postavila dva zahteva, na koje Madžarska nije moоја da pristane. Prvo, tražila je paritet u međusobnom prometu robom, a drugo garanciju da će odobreni kontingenti biti i preuzeti. Prvi zahtev je Mađarska odbila, i to je bio glavni razlog da su se pregovori razbili i da je došlo do carinskog rata između Austrije i Mađarske. Drugi zahtev je nov u trgovinskoj politici. Pitanje je, da li uopšte postoji mogućnost jedne ovake garancije i da li se može sprovesti sa dosadanjim metodama u spoljnjoj trgovinsko: politici. Ovaj zahtev je sem toga nekonzekventan, jer je upravo austrijska vlada poslednjih godina snižavala već utvrđene agrarne kontigente. Ako nije, dakle, moguće garantovati preuzimanj» kontingenata agrarnih proizvoda, kod kojih potrošnja pokazuje manja kolebanja nego kod industrijskih, onda je kod ovih po-
Madžarske trgovinskopolitičke brige
=
рова ea;