Narodno blagostanje

30. септембар 1933. пози оа 50 hiljada tona, dok je u zadnjem tromesečju 1932 bilo započeto svega 7 hiljada tona.

I tekstilna industrija ne pokazuje oživljenje, naprotiv njeni se izgledi pogoršavaju, jer se naročito na azijskim, ali i na

ostalim tržištima sve jače ispoljava japanski damping. Trgovinski

pregovori koji su vođeni između Engleske i Japana nisu doveli do nikakvog pozitivnog rezultata.

Pojačanju proizvodnje u izvesnim granama i padu u gornjim trima odgovara i kretanje nezaposlenosti. Od kraja avgusta 1932 do kraja avgusta 1933 smanjio se broj nezaposlenih od 2,85 na 2,41 miliona.

Indeks cena na veliko porastao je od 97,7 u julu 1932 na 99,2 u maju i 102,3 u julu tek. godine. Indeks kurseva akcija porastao je za to vreme od. 84,5 na 100,4 i u avgustu tek. god. na 112,4.

Oživljenje konjunkture zadnjih meseca u Engleskoj dakle je minimalno prema onom u drugim zemljama, u prvom redu u Americi i Nemačkoj. Mora se međutim uzeti u obzir prvo, da ni pad nije bio tako žestok kao u tim zemliama i drugo, da EnoSleška ne vodi nikakvu konstruktivnu politiku za oživljenje pri'vrede. Na drugom mestu pišemo o merama Amerike i Nemačke u tom pogledu. Engleska se drži pasivno. Poznato je da je ministar trgovine Rensimen za vreme Londonske konferencije najodlučnije osudio izvođenje velikih javnih radova, kojim bi se imao dati veštački impuls za oživljenje privrede, kao jalovo sretstvo. Oživljenje koje se do sada konstatuje prirodno je, nastaje :Z samog procesa engleske privrede. Da njena protekcionistička politika, koja ide naročito za pojačanjem poljoprivredne proizvodnje igra pri tome veliku ulogu, sasvim je poimljivo. Međutim, jasno je takođe da u Engleskoj ne može biti ni govora o poletu dok njene fri osnovne industrije nazaduju, a kako smo v:deli fo je nazadovanje donekle strukturelnog karaktera. Svaka preorijentacije kad je ona prirodno i ekonomski moguća zahteva ne samo dugo vremena, nego i mnogo žrtava, a Engleska se izgleda počela da sprema na taj teški put.

Na drugom mestu govorili smo o negodovanju američkih bana"а da budu liberainije u SVOJOJ kreditnoj politici. Ali postoji još jedan i to jači konilikt između američkih banaka i vlade, naime po zakonu o osiguranju depozita, koji bi imao stupiti na snagu 1 januara iduće godine. Ovaj zakon predviđa osnivanje Državnog osiguravajućeg zavoda za osiguranje depozita, koji bi od 1 jula \934 imao da garantuje sve uloge do 10 hiljada dolara za 100%, do 50 hiljada dolara za 15% i za veće uloge za 50%. Glavnicu novog društva ipi-

Američke banke protiv solidarnosti

saće u iznosu od 150 miliona dolara država. Federalne banke ,

upisaće akcija do polovine svojih rezervi, a sve privatne bamke u inzosu od pola % svojih depozita. Preduslov za članstvo u novom osiguravajućem društvu je državno uverenje o solveni~

nosti za svaku pojedinu banku. Osiguravajući zavod stupa u”

dejstvo čim koja banka dođe u teškoće. On određuje jednu drugu banku, koja ima da preuzme poslove propale banke i stavlja joj potrebna sretstva na raspoloženje.

Amerika je dakle u svom novom bankarskom zakonodavstviu primenila princip sol'darnosti banaka. U tome ona vidi sretstvo za suzbijanje nove krize u bankarstvu. Uzgred budi rečeno istog je mišljenja i pretsednik Rajhsbanke Dr. Šaht, koji je nedavno izjav:o da u slučaju da su nemačke banke solidarno postupale ne bi bilo došlo do krize u julu 1931. Ali američki bankari su sasvim drugog mišljenja. Na kongresu bankara početkom tek. mes. prefsednik njujorškog udruženja banaka Mek La{fln žestoko je napao novi zakon. „Pretpostavimo, kaže on, da je zakon slupio na snagu 1930 i da su sve banke bile akcionari novog osiguravajućeg zavoda. Glavnica novog društva, koja će

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 633

iznositi otprilike 450 miliona dolara, bila bi usled krize banaka u idućim godinama potpuno. propala. A budući da su banke po novom zakonu obvezane da nadoknađuju gubitak na glavnici novog zavoda bilo bi ih fo koštalo 450 miliona dolara. To je gotovo dve trećine njihovog čistog dobitka od god. 1929. Nijedna banka ne bi više mogla da plaća dividendu, kursevi bankarskih akcija bili bi pali na nulu, a solventne banke bile bi se brzo oslobodile tog novog sistema da na taj način pokažu publici da im nije potrebna nikakova pomoć. I novi zavod ne može da otkloni nepoverenje kad nastupe nepovoljne prilike. Njegova vrednost kao čuvara poverenja nestaje čim publika vidi da se ovde ne radi o garanciji države nego međusobnoj garanciji banaka. Naročito za velike banke je nepovoljan novi zakon. Same njujorške banke zbog velikog iznosa svojih depozita morale bi da uplate 38% glavnice zavoda koji otpada na banke, dok bi njihovi depoziti bili samo delimično osigurani, jer su ·većinomi iznad 50 hiljada dolara”. U jednoj rezoluciji, koja je na tom kongresu prihvaćena zahteva se od vlade, da se odloži provođenje zakona u život u prvom redu zbog toga što je nemoguće ispitati do 1 januara 1934 da Hi su sve banke ı smislu zakona solventne ili ne. .

Tim je ukazano na najteži problem koji će se pokazati u praksi. Jer kad se zakon donese onda je teško zamisliti da će ga vlada brzo i povući.

Sve će zbog toga zavisiti o načinu provođenja zakona. Pređašnji sekretar Federal Reserve Board-a prolesor Parker Vilis izjavio je da bi se pri detaljnom ispitivanju stanja banaka konstatovalo da je 70—80% banaka :nsolventno. U novi osiguravajući zavod ušao bi dakle samo jedan mali deo banaka, a to bi za ostale banke bilo od katastrofalnog dejstva, jer bi se one označile kao insolventne i ne bi mogle izbeći nove teškoće. Verovamo je dakle da će vlada velikodušno postupati u tom роgSledu, jer u protvnom to bi značilo dalje srozavanje bankarstva i kreditnog volumena, što je u protivnosti sa politikom vlade. U tom slučaju došlo bi do toga da velike banke moraju same da snose žrtve budućih bankarskih insolvencija. Njihova opozicija prema novom zakonu je dakle sasvim poijmljiva.·

Свака конструктивна политика сузбијања кризе мора се заснивати на једној јединственој претстави о узроцима кризе. Без тога могу да постоје само несистематске, тренутне мере, које никада не могу да имају за последицу преокрет у коњунктури. У разним земљама постоје разне претставе о узроцима кризе. Због тога су из основа различите и мере за сузбијање кризе. Стога је врло интересантно испитати разне теорије о узроцима кризе у двема земљама за најконструктивнијом коњунктурном политиком, наиме у Немачкој и Сједињеним Североамеричким Државама. Го ће нам показати како се, на основу различитих теорија о узроцима кризе, примењују и разне коњунктурно-политичке мере и како настају различите тешкоће у њиховом спровођењу. У том погледу ограничићемо се на мере за оживљење коњунктуре у индустрији, јер су за аграрно-политичке мере меродавни сасвим други мотиви. Ма пр. Немачка жели својим најновијим аграрнополитичким мерама потпуно да ослободи пољопривреду од везе с капиталистичком привредом и да је плански организује. Због тога објашњење о узроцима кризе у пољопривреди има само историјски значај.

Најпре треба констатовати подударност обеју земаља у одбацивању дефлационе политике, која је у досадашњим кризама редовно вођена, а у Немачкој нарочито за време Брининга. Интересантно је да се у том погледу данас у обим земљама слажу научници и практичари. Дефлациона политика састоји се у настојању да се трошкови производње, у

Подударности и диференције у америчкој и немачкој коњунктурној политици

ri rar ЕТ