Narodno blagostanje
"Талијанске Тежње за
22, јуни 1935). НАРОДНО
privrede, kao i razni drugi radovi za pobolišanje i obezbeđenje zemljišta. Pojedini projekti moraju odgovarati sledećim uslovima: radovi treba da budu 'broduktivni, a Javorizuj|u se Oni, kod kojih se očekuje da će docnije #moći da vrate državnoj blagajni veći deo uloženih troškova, Osim toga se daje pred„nost onim projektima koji predviđaju pretežnu upotrebu ljud_ske radne snage, kako bi se velik deo izdataka mogao da _pretvori u nadnice; prednost se daje i radovima kod kojih mogu dobiti posla oni koji su stvarno nezaposleni. Najzad se traži da se s izvođenjem projekata počne u najkraćem roku, „kako bi novac odmah došao u opticaj. 5 __ | · Raspodela novca па pojedine oblasti vrši se prema Veпети nezaposlenosti u dotičnim oblastima. Međutim, kako se · novac ipak koncentriše па pojedine "veće projekte, radovi se _obično izvode u neindustrijskim krajevima. S druge strane dolazi novac većim delom iz industrijskih oblasti, tako da se kod . preduzimača primećuje izvesno nezadovolistvo protiv načina ·raspodele kredita. _ Oko 3/4 odobrene sume izdaje se na federalne projekte, a ostatak se .daje kao kredit državama i opštinama. Za izvoдепје javnih. radova neće se stvarati nikakve nove organizacije, već se obrazuju razni odbori u koje ulaze članovi postojećih organizacija, naročito članovi „Administracije javnih radova” ((P. W. A.), koja ie produžena do kraja juna 1937 god. · Ovih odbora, koji su direktno podvrgnuti pretsedniku Ruzveliu, ima više. Pre svega, postoji Odbor za odobravanje i ispitivanje projekata. Kao druga instanca dolazi Odbor za ·'dodeljivanje kredita. Najvažniji odbor je onaj koji ima zadatak da izvodi ·i nadzire javne radove, i na čijem se čelu nalazi vođa federalne administracije za {avne radove, Hopkins.
Ovaj poslednji odbor ima da se stara o tome da se 17vode oni radovi koji su najproduktivniji i najpotrebniji. On donosi i odluke o nadnicama i ostalim radnim uslovima. Uivtđene nadnice manje su od onih koje plaća privatna privreda, ali su uglavnom daleko iznad pomoći koja se daje nezaposlenima. Uostalom, radi utvrđivanja nadnica zemlia je podeljena na 4 oblasti, a ove se dalje dele na manja područja, pri čemu nadnica zavisi od broja stanovnika u najvećem mestu dotične oblasti. Ne.primaju ni svi radnici u istom mestu |ednaku nadnicu, jer su određene različite nagrade za nekvalifikovane, polukvalifikovane, kvalifikovane i гресјанаје. Мајтапја падтса, та nekvalifikovane radnike u poljoprivrednim krajevima, UutvVfđena ie sa 19 dolara mesečno, a najveća u Njujorku sa 94 dolara. Razume se, da radnici pokazuju izvesan otpor protiv diferenciranja nadnica na privatne i javne, jer Ono pretstavlja zvanično obaranje nadnica.
Još važniji od ovog otpora protiv načina raspodele kredita i visine nadnica je prigover, da ić dejstvo novog prograата = dopunsko stvaranje zaposlenosti i time izazvano OŽiV-
"ljenje privrede — obezbeđeno samo док зе пе utroše ротеnute.4 miljjarde. Posle toga situacija bi bila ravna današnijol, · sa razlikom što bi za odgovarajući iznos porasli federalni dugovi, Prema tome, celi program ima karakter prolazne mere.
_ „Stvarni konjunkturni polet zavisi od toga da li će: državna pomoć imati ulicaja na privatne investicije i da li će privatna
privreda оре! preuzeti inicilativu. Međutim, to 5е ometa i od
strane same državne konjunkturne politike, a smetnje dolaze
i zbog: monetarne i kreditne političke nesigurnosti.
После завођења новог режима спољне трговине од 16 . · аутаркијом и проблем фебруара о. г. у Италији се сировина_ иде свесно за остварењем
17
ПА
|. ненинминннинивина ветиитиелетнете населили што веће независности од страног увоза. Аутаркистичке тенденције јављале су се и' „раније, Довољно је споменути талијански рат за жито. Ове „. „фу лежње данас појачане и проширене на скоро све при- |
БЛАГОСТАЊЕ Страна 407 вредне гране. Међутим, Италија оскудева у сировинама, па ће у вези с тим и остварење намераване аутаркије бити скопчано са великим тешкоћама.
· Сиромаштво. Италије у сировинама примећује се већ код погонске снаге, која претставља неопходан услов за индустријализацију и за аутаркију. Италија је водила рачуна о. овој чињеници још пре рата, када це почела: надокнађивати црни угаљ белим. Данашњи капацитет електричне индустрије не може се сасвим ни искористити, иако је електрификација железница и индустрије изведена до крајњих граница економичности. Темпо даље електрификације железница не може се знатно појачати због неповољног стања државних финансија, тако да не изгледа могуће ни даље смањење увоза угља, за који је у 1934 години издато 775 милиона лира. Иначе, сопствена производња угља у Италији је незнатна, а не постоји ни могућност нарочитог повећања експлоатације постојећих рудника. Производња мрког угља, која се јавља првенствено у горњем току реке Арно, чак је и опала.
И у погледу течних горива Италија је велики увозник. У 1934 платила је за увезена минерална уља, петролеј, бензин и отпатке дестилације око 300 милиона лира. На овом пољу има више изгледа за добијање домаћих сурогата, али је вероватно да ће они бити скупљи. Главна |је пажња посвећена добијању алкохола из домаћих биљака,
а нарочито из пиринча и шећерне репе. У вези с тим објав-.
љен је и један декрет према којем ниједан земљорадник не сме у кампањи 1935 да гаји мање шећерне репе него у претходној години. У идућим годинама имала би се обрађена
површина стално повећавати, док се не достигне производ-
ња алкохола од 1 милиона хектолитара. У погледу мазива постоји нада да ће се остварити већа независност гајењем
уљаних биљака, првенствено рицинуса, у земљи и у тали-
јанским колонијама.
Много се говори о производњи целулозе, али се и ту намеће питање коштања. Замена увоза целулозе увозом дрвета била би нерентабилна, као што је и производња целулозе из домаћих сировина. У обзир би могле доћи разне сировине, као на пр. слама од пшенице и пиринча, кукурузовина, отпаци од конопље итд. Али ниједна не даје првокласну целулозу, какву треба индустрија вештачке свиле и наоружања (нитроцелулоза). Осим тога, овде би тежња за аутаркијом могла да буде и опасна, јер је Италија у 1934 год. за увезену целулозу платила око 150 милиона лира, а земље извознице претстављају истовремено и добра тржишта ва продају друге талијанске робе. Иначе, један део увезене целулозе употребила је индустрија вештачке свиле, која је у 1934 извезла 550 милиона лира. Као што се види,
„Италија је у погледу целулозе вршила улогу прерађивачке
замље, и не може се рећи да јој тај посао није био рентабилан. "Галијанска текстилна индустрија је најачи потрошач страних сировина. У 1934 увезено је сировог памука за 720 милиона лира, вуне и отпадака од вуне за 520 милиона и јуте за 50 милиона лира, Није чудо, што су и на овом пољу настојања за добијање домаћих сировина нарочито интензивна. Од домаћих биљвих влакана има извесног значаја само конопља, која. треба да замени с једне стране јуту, а с друге памук. Техничке могућности постоје, али не и економске, јер је конопља сразмерно врло скупо влакно. Џак од конопље, на пример, био би 4 пута скупљи него џак од јуте. Затим долази у обзир и мешање талијанске вештачке и природне свиле са памуком и вуном. Нове мешане тканине се већ јављају на тржишту; оне имају леп изглед, али се још не може говорити 0 њиховој економичности ни издржљивости. Од свих увезених текстилних CHровина најмање се може заменити вуна, јер је повећање та-