Narodno blagostanje

Страна 208 НАРОДНО

БЛАГОСТАЊЕ Бр. 13

треба да се набави путем нових посредних пореза који би заменили укинуте порезе на прераду; нови порези били би нижи, али би обухватали више врста робе, тако да потрошња углавном не би осетила никакво знатније оптерећење него досада.

Скоро у исто време када је Рузвелт објавио пореску реформу, одржао је министар спољних послова Хал говор у коме је јасније и одлучније него иједан члан владе пре тога истакао спремност и жељу С. А. Д. да стабилизују своју валуту. Досада су се девалвационисти трпели, иако је Рузвелт већ лане све одређеније иступао против њих; сада, међутим, влада је одлучно изјавила да не жели даљу девалвапију долара, јер се од ње не нада никаквој користи више. Долар је 1933 девалвиран у интересу пољопривредних цена, а оне су сада достигле довољну висину. Повећање цена сировина при стабилним ценама готових производа било би на штету индустрије и погоршало би још више стање незапослености које и онако не задовољава. Осим тога би промена у валути осетно пореметила владину кредитну политику која предвиђа финансирање

- предвиђеног дефицита од ! милијарде долара средњерочним

зајмовима. а ли пе ускоро доћи JLO стабилизације ОДЛ чиће 4)

углавном исход претстојећих преговора са Енглеском код "којих С. А. Д. располажу јаким оружјем, у виду привлач-

бих) трговинско-политичких предности које могу да пруже.

WA Ma ли ће доћи до извођења објављене пореске реформе,

одључиће Конгрес где ће Рузвелта вероватно помагати умерени кругови, а можда и радници, јер је пореско спречавање гомилања средстава у друштвима у најмању руку равно „оптерећењу радништва посредним порезима. Али без обзира, на коначни резултат оба говора су доказ да је наступило јасно напуштање свих валутних манипулација које су досада код извођења Њу Дила примењиване за љубав утицајних инфлациониста и девалвациониста. Све јача опозиција против мешања државе у привреду које је било од самог. почетка Њу Дила и која је још и појачана пресудама против Нире.и А.А.А., довела је сада, дакле, до извесног преокрета. Али је занимљиво да се мења само начин финансирања, а не и циљ целе привредне политике.

Dve godine posle zaključenja Draga serija rimskih pro- _ Рус serije rimskih protokola

tokola zaključena je na istom mesfu i

i druga. Novine donose zdravice sa banketa, službeni kominike ı opširne komentare. Novine znaju sve; znaju i ono što nije do·koneno u Rimu, a što treba da pretstavlja veliko razočaranje za Mađare. U stvari ne znamo ni šta je dokoneno ni šta nije dokoneno, |er se o tome obično ćuti. Ono što je objavljeno, to ije samo formalnost ı evazivnost.

HMimski protokoli su pre svega jedan politički savez. Oni su to još od 1934 godine. Jedan politički savez |e moguć među državama koje imaju izvesne zajedničke interese. Sad ostaje да пасадато Кој; su zajednički spolino-politički interesi Austrije, Italije i Mađarske. |

Sa privredne tačke gledišta učinjene su dve izrične izjave. Po prvoj nikakva promena u stanju odnosa (ekonomskih i političkih) u Podunavlju ne može biti izvedena učešćem jedne od potpisnica bez dogovaranja sa ostalim dvema. Novine vele, da takva izjava nije bila ni potrebna, jer najnovija inicijativa za privrednu saradnju u Podunavlju nije ni zam'ljena drugojačije do uz vođenje računa o Italiji ı Nemačkoj. Međutim to nije isto. Po ideji g. d-r Hodže Italija i Nemačka bi imale biti zainteresovani posmatrači u pregovorima koje vode među sobom male države Podunavlja. Po rimskoj ideji pak Austrija i Mađarska ne mopu ništa poduzefti bez besprekidnogz sporazumevanja sa osfalima.

Po drugoj izjavi nikakvi se sporazumi u Podunavlju ne mogu ostvariti drugojačije sem putem dvostranih ugovora. Mi smo o tome opširno pisali u članku »Pothvat а. d-r Hodže u Podunavlju«, dokazujući da se putem dvostranih ugovora ne da postći nikakva ekonomska saradnja. -

Jedno je van svake sumnje. Mtalija je pozvala u Кип Austriju i Mađarsku da im zvučno oda priznanje za njihovo držanje po pifanju sankcija i da im kaže da će ona umeti da honoriše. A to je i: najvažnije sa gledišta evropske politike.

мили n OTR ant in!

e ——— JI-p фон Рентелн, који је иједан покушај класифика- мао видна учешћа у преуреције немачког привредног ђењу немачке привреде икоји

система и сада стоји da водећем ме——_–: n _———Z ·«(ćWicGry привредне организације, учинио је недавно занимљив покушај да у облику једног новог привредног система прикаже основне црте привредне политике која се у Немачкој спроводи или бар жели да спроведе.

Важно, је, да он и не покушава да стару чисту теорију замени новом; он, шта више, према (старој теорији не заузима ни одређен став. Истина, он критикује досадашње привредне прилике, али то није 'уперено против теорије, него против политичке стварности; а да се ова удаљила од теоријских идеала, одавно већ нико не оспорава. Место тога он хоће да да неку врсту теорије национално-привредне политике; ни то. није ново, али је врло нејасно. У ствари није вишта друго него нетачна парафраза његове идеологије. Д-р фон Рентелн нарочито подвлачи оно „национално“ и захтева од сваке истинске национално-привредне политике да је националистичка и социјалистичка и да јој је главни циљ опстанак народа. Ни ово схватање, уосталом, није ново; то доказују унапређивање националних производних снага трговинском политиком и пореске и социјално-политичке мере за уклањање превеликих разлика у дохоцима. Нови захтеви разликују се само по своме обиму од ових, али начелно су исти. Услови за такву национално-привредну политику треба да буду раса, нарав, карактер и друге особине народа, а сврха има да су национална независност и социјална слога. Тиме је свакако циљ јасније одређен и не слажесе у потпуности с оним што се до сада обично подразумевало под неодређеним захтевом отштег благостања. Национални задатак, набавка добара, састоји се пре свега у подмиривању потреба производним снагама којима располаже сама земља. Код социјалног задатка, расподеле добара, има да буде меродаван учињени рад. Да би се опстанак народа осигурао, треба све привредне послове посматрати са гледишта њихове важности за живот, а не, као што је било до сада, према цени. То значи, да се финије потребе неће узимати у обзир, док се не подмире оне најпотребније, чак ни онда ако би се оне прве могле подмирити јевтиније или са већим добитком. У погледу спољне трговине опет то значи фаворизовање домаће производње, макар она била и скупља и недовољна; боље је имати мало, али сигурно, „него несигурно богатство на основи размене јевтинијег извоза за јевтинији увоз.

Треба рећи, да се стварна национал-социјалистичка привредна политика не слаже сасвим са приказом фон Рентелна. Истина, данас се на првом месту води рачуна о националним и социјалним обзирима, о опстанку народа; главза пажња поклања се количини, а нарочито оној сопствене производње и запослености, при чему извесну улогу играју такозване „праведне“ цене. Али углавном влада још увек стари механизам регулисања тржишта слободним 'одређивањем цена између слободних предузетника и слободних потрошача. Ова се слобода непрестано чак и истиче са звавичче «стране. Нешто енергичнији него до сада био је по-