Narodno blagostanje

+ 45

19, децембар 1936.

дон потпуно ослободио париске женске моде и стоји у знаку американске. Све је већа размена мисли између Енглеске и Северне Америке, све већа колаборација новинарска и књижевна, све јаче сливање атмосфере метрополе, доминиона и Северне Америке у једну јединствену целину. Захваљујући савршеним саобраћајним средствима ништа више није далеко од Лондона. Много је даље Париз него Њујорк, кад само хоће. И што је најглавније, у питању рата влада апсолутно јеобразно гледање код Англо-Саксонаца. У Европи има држава које су 100%-тно против рата јер немају рачуна. Али кад би било речи о ма каквим концесијама мирним путем код појединих од ових мирољубивих држава на европском копну, онда би се видело да су непопустљиве чак и по опасност рата. Не боје се оне толико рата већ се боје рата за који би оне носиле одговорност. Чим нема одговорности, гази се у рат. Англо-Саксонци су против рата под свим околностима и по цену великих концесија — као што ће то показати најближа будућност по једном питању, које је сад на помолу а о коме нећемо још да говоримо. На европско копно данас подједнако гледају Енглеска, Канада, Северна Америка, Јужна Африка, Нови Зеланд итд. Сви они сматрају да постоји огроман бездан у менталитету између њих и европских држава. Нема човека у Енглеској који није дубоко уверен, да би Северна Америка напустила сместа Монроову доктрину и целу политику окретања леђа Европи ако би Енглеска дошла у опасност. Велику војску би мобилизовале северноамериканске државе да бране Енглеску. То јен наше дубоко уверење. И што је најинтересантније, у последње време као резултат интимне акције Енглеске у Вашингтону појављује се обрт у Америци у смислу све већег интересовања за прилике у Европи, а у циљу обезбеђења мира. Оно што је г. Рузвелт казао у Буенос Аиресу о европским државама — а то је најстрашније сведочанство које је један напредан човек могао дати Европи = дошаптавао је Лондон. Рузвелт постаје све нервознији на прилике у Европи и није далеко дан, кад ће он објавити да Северно-Американске Државе пружају руку за рад на пацификовању Европе односно на спречавању рата.

За сада изгледа да постоји велика разлика између политике енглеске и американске према европском копну: Енглеска може сваког часа да буде увучена у рат услед и сувише активне акције на европском копну, док Америка нема никакве обавезе. Међутим су Енглеска и Северна Америка у истом положају. Треба добро разликовати активност Енглеске на дипломатском пољу и треба имати у виду с друге стране очигледну готовост Америке да се и војнички ангажује за случај ако би Енглеска дошла у ратне тешкоће. Енглеска политика сматра од свршетка рата да је један од услова мира уговор о ненападању међу државама. Колективна или билатерална уговорна сигурност = свеједно. Врло је лако могуће да ће под ауспицијама Енглеске за неки дан Белгија да закључи са Немачком уговор о ненападању. С друге стране цео свет је сведок стрпљења и напора Енглеске, да се на ма који начин од Немачке добије такође потпис о ненападању. Да није по среди францу-

НАРОДНО БЛАГОСТАЊЕ

Страна 823

ско-руски споразум, можда би до тога већ дошло. Али Енглеска ради на томе. Енглеска сматра да се не може унапред да огласи, да потпис једне државе не вреди ништа а друге 100%-тно. Потписи вреде шта вреде. Али потписи прво треба да постоје. Ако потписи не вреде много, онда се мора у исто време и наоружати. Али међ људима, којима је Бог срезао рамена и дао главу на рамена, веле Енглези, нема другог начина за обезбеђење мира до разоружања, а ако то не упали, онда уговори о ненападању уз наоружање. Последња алтернатива је жалосна, али је још много жалоснији рат.

Почетком децембра појавила се у Енглеској једна велика струја оптимизма. Извесно самопоуздање, извесно уверење да је за сада рат искључен, влада лондонском атмосфером. Ако данас запитате Енглеза шта мисли о европском рату, сваки ће вам одговорити: то је ствар !п (ће Јопо гип. То јачање оптимизма долази због све већег зближења између Енглеске и Северне Америке и због нове спољне политике Немачке.

Енглези не могу да разумеју што се Европа толико узбуђује на „хистеричну“ офанзиву Немачке против Русије. За Европу је то само добит, јер од тада не чујемо ништа више о версајском диктату ни о осталим питањима која се односе на Западну Европу. За Европу је добит непријатељско расположење Немаца против бољшевика. Свакако да се иза уговора са Јапаном крије једна мала опасност рата за Енглеску, али је Северна Америка већ ту као савезник. Енглези кажу: „Код нас се питање бољшевизма уопште не поставља. Код нас су бољшевици само професори универзитета и студенти. Целокупан радни народ је против бољшевизма. Раднички синдикати неће ни да чују за бољшевизам, а то је већина енглеског народа. Па ни у Европи нема бољшевизма. Нема земље у Европи у којој би бољшевизам могао доћи на власт мирним путем. Европа је антибољшевистич- · ка, и што се онда буне кад Немци харангирају против бољшевизмаг Свакако бољшевизам је у свакој земљи унутрашња ствар, свака ће се бранити према свом нахођењу уколико постоји озбиљнија опасност. Немачка напада бољшевизам у корену у Русији. Свакако да су односи између тих двеју земаља толико затегнути да личе на ратно расположење; али је географски немогућан рат између Немачке и Русије“.

Француска је потпуно пришла том гледишту. У једном од идућих писама говорићемо о расположењу у Француској. Али се већ и из дневне штампе може да види, нарочито после говора г. г. Блума и Делбоса, 5 децембра т. г. да се они прикључују англо-саксонском мирољубивом блоку и да су готови да напусте многобројне позиције у Европи, које су са муком неговали и подржавали за циљеве одбране. Никакав уговор није могао да створи ту срдачност између Француске и Енглеске, каква је створена. поновљеним изјавама г. Идна, да Енглеска брани белгијску и француску границу.

И у Паризу је настао после тога велики оптимистички вал. И тамо се сматра да је непосредна опасност рата отклоњена. Шпанско питање не може бити узрок рату, јер то неће Енглеска.