Naš narodni život

И ако су говорили људи да је овај хат бољи од Фочићевог, прота остане при своме и запрети да ће сад днћи војску, ударити сам на град, узети га и Фочића погубити. Кад се већ није имало куд, »Фочић се заплаче, пољуби хата у чело и преда га момцима да га воде«. 1 Очевидно је да је прота одузнмајући коња од Фочића хтео да му дарне у част, да га унизи. Због тога што коњ и оружје значе част, често је са њима у вези и жена, која не значи ни положај нн звање, већ само част, у коју нико не сме дирати. Турски цар Мемед тражи од Пријезде, војводе сталаћке, да му пошље сабљу, коња и жену. Знајући да то значи и одузимање части, коњу одсече главу да га »турски цар не јаше«, сабљу сломи да је »турски цар не паше«, а са женом која воли с њиме »часно погинути, нег’ љубити на срамоту Турке« скочи у Мораву. 2 Народна пословица: »Жену, пушку и коња може човек показати, али у наточ не давати« мнслим да води порекло из таквога схватања. Као знаке части сматрали су коња и оружје и Турци. Због тога су привилегију на њу задржавали само за себе; рајн је нису допуштали. Вук Караџић прича како »сабље рајн нипошто није слободно носити; пиштољи и дуге пушке и велнки ножеви истнна допуштају се, само да нису оковани сребром и онако лијепн и наочни као у Турака, али опет, кад се дође у град или варош, или се у селу изађе пред господу турску, ваља дугу пушку и велики нож оставити, а пиштоље за леђа гурнутн или гуњем заклонити«. Сем тога раја не само »не смије кроз град или кроз варош јахати, него и у пољу кад сретне Турчина ваља да сјаше, пли да пита је ли слободно јахати«. 3 Кад Фочић

1 Прота Матнја, Мемоари, 218, 2 Вук С. Караџић, С. н. пјесме, 11, 496 —497. 3 Вук С, Караџнћ, Даннца за 1827, 88; О. Пирх, Путовање ио Србпјн, 125; Б. Кунпберт, Српскп усшанак, 3; М. Ђ.

134

НАШ НАРОДНИ ЖИВОТ