Naša književnost

51

РАЗГОВОР С ВЕТРОМ

— Шта је, ветре, друже стари, шта те мучи, ко из твога грла ноћас тугом хучи2.

Зашто су ти очи мраком опточене, што ти зене зуре широм расечене2

— О гоне ме ноћас маглом мутне слутње из себе у несвест, из бола — у ћутње.

Ноћ — изнутра, тама — на ван, до зреника, а у мени јечи плач целог видика.

Кроз густ мрак ромиња страх низ косе киша, где је друг мој, да ми језу срца стишар2

Облак празан, дах уморан, сан развејан... — Крвљу младом пловиш. Друг ти, јутрос — стрељан. 2

— Неко иде. Живот јежи. Пада туга. Да ли опет мрак пуже по новог друга2

— Можда смрт; другови можда, ветре стари! — Смрт зна само тако да удари,

да крв бризне из тла и навре кроз мреже неба, које звезде у олово стеже.

Око мене смрт свија појас без спаса и ја болом пловим струјама без гласа,

а тако бих рекб ужасну лепоту младости, тог смисла у светлом животу.

со

— Дижи једра, пљусни, ветре, бол одоли. Брз кб око јуришај, о ветре голи.