Naša književnost

ни)

_ Хроника |

ових францусих писаца стоструко је тежи од грехова оних заведених Француза који су сарађивали с Немцима и одлазили у немачку војску да јуришају на Стаљинград и да се боре за одржање фашистичкога терора у Француској и Европи. Тежи је зато што су ти фран-дуски писци стварали теорије и неговали наопаке и наказне идеје за које се онај заведени и заблудели део француских грађана борио.

Зато се „грех против духа“ ових француских писаца, ма колико били даровити и истакнути, не може предати забораву. Тај грех ће бити њихова вечна срамота, а њихова имена љага на страницама француске књижевности. Д. Ф.

Споменица ТУ српске ударне бригаде Ових дана Политички отсек ТУ српске ударне бригаде издао је споменицу > својој јединици, под насловом „Две године ТУ српске“. Споменица садржи велики број дописа бораца и руководилаца ове наше истакнуте јединице, »

којима се описују дани од њеног осни-

вања, 20 новембра 1943 до завршних борби 1945. Основана од Црнотравског, Јабланичког и Расинског батаљона, на!јачих оперативних снага партизанских одреда Црне Траве, Јабланице и Расине, Четврта српска ударна бригада задаје тешке ударце непријатељу и у својој историји бележи низ значајних датума историје наше борбе и низ светлих имена хероја српског народа која се не могу и која се неће заборавити Стојан Љубић, Страхиња Ераковић, Владимир Букулић и други, Садржај ове лепо уређене споменице илуструје те датуме и врви аутентичним подацима » нашим борцима, јединицама и о народу. Сарађујући на њој, борци и руководиоци Четврте српске бригаде створили су прегледан и значајан материјал, мање литерарног карактера, што свакако и није био циљ издања, али зато од неоспорне документарне вредности, иако дат у непосредно, свеже писаним фрагментима.

Споменица је снабдевена великим бројем интересантних фотографија, у_метничких графика и карата.

М.

Књижевне вечери наших песника. У низу књижевних вечери на којима по један наш песник чита своје стихове и даје о себи најнужнија биографска им књижевна објашњења, појавили су се још пред публиком Чедомир Миндеровић (20-1), Радован Зоговић (6-Ш) и Марко Врањешевић (13). Ове три солистичке вечери, које су приказале три наша, по општем ставу и стремљењима, приближно истосмерна песника, ипак су се јасно диференцирала по квалитету песама, по карактеру којим се особено обележавају њихови стихови, који се, иако би на око изгледало да се крећу по неким паралелним линијама, у суштини, У дубини негде већ јасно разилазе.

Чедомир Миндеровић је имао најборбенији иступ, како у објашњењима која је давао, и која су мало говорила о њему самоме, а више и изразитије и врло прегледно, о општим стањима у литератури кад се он формирао као песник, тако и у самим стиховима које је читао и који су скоро сви одјекивали, тако изабрани, акцентима једне социјалне оштрине и латентнога бунта. Он је тиме, може бити, у иззесној мери покрио свој прави лик, који је далеко спонтаније лирски и са много више непосредне вибрације од утисака који се сложено примају него ли што их може и 'хоће да пренесе песма са једним вољно наглашеним активизмом у расположењима. Али, тај непосредни, чисти лирски акценат код Миндеровића пробија и тамо где је највише обуздан, и зато су његове песме, нимало биране за специјална расположења претежно младе публике, већ као погодна илустрација за теме које је, као у неком малом предавању, развијао у својим објашњењима, интензивно продирале и освајале слушаоце. Заједно са темама, и управо у њима та топла лирска боја свих његових песничких тонова плавила је расположење аудиториума. У дискусији, млади слушаоци, прилично пометени Миндеровићевим узлагањем „ех са!ћедга“, постављали су питања у главном у вези са приликама у ономе књижевном времену о коме је он и говорио.