Naša književnost

МУЗИЧКИ ПРЕГЛЕД

ДВЕ ОПЕРСКЕ ОБНОВЕ И НЕКОЛИКО КОНЦЕРАТА

Београдска опера, нагнана разлозима материјалне природе (недостатком костима, дгкора, па и музичких снага) у проширивању свога репертоара мора 101 увек да се служи системом обнављања раније играних, или бар раније упола спремљених опера. Стога репертоар данашње опере не одражава препород који се осећа у општим друштвеним и духовним стремљењима наше земље, него «<= креће у истим границама као и пре рата, штавише у скученијим. За приказивање стремљења савремених аутора, за реалистичке музичке драме наша опера нема, нажалост, још увек техничких могућности, па је стога упућена на онај утврђени, шаблонски, интернационални репертоар који се повлачи по свим грађанским оперским позорницама последњих деценија овога века.

Руковођена истим разлозима она је унела у репертоар једну оперу класичног рококо стила („Фигарову женидбу“ Моцарта) и један изданак веристичког правца (У долини“ Еуген д'Албера).

У „Фигаровој женидби“, као противтезу италијанској опери и италијанском белкантистичком стилу, Моцарт је хтео да да немачку оперу, У немачком духу, где би се немачки певало и немачки мислило. Међутим, грациозност и елегантност Моцартове музике више је одговарала стилу Бомаршеове комедије, његово конверзацији и интриги, него немачком начину мишљења и изражавања. Моцарт је каписао оперу ведру, лепршаву и танану, која даје заплет и расплет „једног лудог дана“ на племићском двору и која је типична за епоху и за друштвене односе тога времена. Предност која је дата улогама двају слуга, насупрот владајућим племићима, једна је од особина те комедије која јој даје донекле сатиричан, па чак и револуционаран тон.

Обнављање ове опере оправдава њена историјска и музичка вредност. А те квалитете су са успехом оживеле снаге које су учествовале у извођењу: Анита Мезетова, која је још више продубила своју ранију креацију Сузане и приближила је класичном, салцбуршком типу те улоге; Жарко Цвејић, који са својим Беликим певачким искуством и глумачким инстинктом уме да нађе адекватан израз и за Моцартов лаки и прозрачни стил; диригент Предраг Милошевић, кодци, културно прилазећи овом делу, у својим рукама држи компликовано ткиво оперском ансамбла живо, стилски верно и ритмички прецизно. Најзад и добре креације Зденке Зикове, Драгог Петровића, Божидара Митровића и Евгеније Пинтеровић укључивале су се у ток радње и допринеле успеху ове опере.

Далеко је мање било оправдања за стављање на репертоар д' Алберове опере „У долини“. Узмимо пре свега либрето: теза и антитеза су долина и планина. У долини људи су многобројни, они живе у интригама, злочинима и прљавим делима („Што идеш, свуда је тамо мрак и људи као мрави гмижу!) У планини пак је еденска чистота, блаженство, човек је непокварен цивилизацијом. Са такве планине силази Педро, идеализсвани сељак баскијских гора. Он упада у вртлог долинских материјално-еротичких интрига (више еротичких него материјалних), убија У долини свога супарника и непријатеља млинара Себастијана и — ни криз ни дужан ни пред каквим земаљским судом — пошто је задовољио само своје лично осећање правде, огорчен стањем међу људима у долини, враћа се са своЈим плечом, са својом лепотицом, у идилу, у планину.

3 Над оваквим либретом, нереалним као што су многа оперска либрета, д'Алрер распреда музику која је синтеза Вагнеровог система лајтмотива и веристичке

10