Naša književnost

елитне тета тттанива тамни 27.

штитове се

Му“ =

Наша књижевност

И упути се ка десетци. Ишао је лагано, био је уморан, није то осећао, и мислио. Мислио је споро, као оолесник који је дуго лежао, па, после болести, опет се учи да хода. Опет се дочекала на ноге његова мисао, она је наново корачала кроз живот, а не више кроз привиђења и авети које је у њему до сада будила његова неизмерна туге. Онај црни, густи облак који беше пао на његов живот оног априлског дана прошле године топио се на пролећњем сунцу. Ни ветра не беше. Природа се стишала. Само је живот људи брујао у граду. Са дна свог тамног бола, као из дубоке мрачне јаме, која уклања заслепљујући блесак дневне светлости, он је опет назирао на бескрајном небу живота, ону звезду неискорениве, озбиљне радости живота, која може да измакне каткад човеку на површини. Наслутио је он ту звезду још онда, у логору, али ју је туга била засенила. Њему постаде јасно. Само живот постоји. Да живи, као да су они живи. Пипао је по том озареном мраку, питао се, шта би он радио да су сви они ту. Био би дед. М он ће бити дед својим унуцима. Шта би радио Миланг Он би градио пруге, и био отац својој деци. Он ће им отсад бити и отац. Шта је он имао толико да се љути на Евицуг Увредила га је, увредила дубоко. Па, боже мој, зар он никад никог није увредиог Шта би радио Жарког Он би дао сву своју душу за „ово. И он ће дати сву своју душу за „ово“. Помало смешан, шта мари. Учиће и он. Шта би радила Милицаг Она би била срећна да их види све заједно. ИМ они ће бити сви заједно. Довешће своје унуке и Евицу у кућу. За кога су је они и зидали2 За њих. Једна соба за старе, једна за Миланове, једна за Жаркове, кад дођу. Сад ће доћи. Само је то истина. Све остало је паучина, магла, опсена. И мртви живе од нас, са нама, у нама. Шта би радили наши мртви без нас По други пут би само умрли. Има нешто што је јаче од живота и од смрти појединаца: љубав и живот, живот, бедан и непобедан.

Код Славије пређе у јединицу. Код Лондона загледа се у излоге. Уђе у радњу. 5

— Кило чоколаде. Оне... Фигаро.

Трговац га је гледао с неверицом. Тај излизан капут...

—- Килор Знате, кошта...

— Шта кошта! Па шта! Наша се народна власт побринула. Имаће и за моје унуке. )

Човек направи гримасу, заћута, и наже се над вагом. Падале су коцке, кеса је шуштала.

Преко пута, у књижари, купи две књиге, једну са сликама, другу с причама. Али лепе! Оне, знаш, нове, што причају о нашима.

Шта» Шездесет и две године. Није то старост. Може он да изведе на пут и своје унуке.

Лагано је корачао Таковском улицом.

У Ботаничкој башти, шибљике глога осипале су се жутим цветом.

ДУШАН МАТИЋ